U želji da svake godine bude uspešniji, najveći i najznačajniji filmski festival u Ukrajini, ”Molodist” (na ukrajinskom, reč ”molodist” znači ”mladost”, što je odrednica smotre posvećene mladim rediteljima svetskog filma) za počasnog predsednika ima samog šefa države, Viktora Juščenka, koji ga je u velikoj dvorani palate ”Ukrajina” svečano otvorio i poželeo dobrodošlicu velikom broju gostiju iz Evrope i sveta.
”Molodist” je još svečanije zatvoren, dodelom Skitskog jelena (gran-pri) izraelsko-francuskom filmu Poseta orkestra, reditelja Elrana Kolirina, kome je nagradu uručio Žerar Depardje, jedan od patrona festivala.
Prikazana ostvarenja prilikom otvaranja i zatvaranja festivala bila su, za prisutne kritičare, možda retka neprijatna iznenađenja. Festival je otvoren beneluško-rusko-ukrajinskim filmom Duška, reditelja Josa Stelinga, koji u centru svoje priče sadrži susret prilikom jednog filmskog festivala u Kijevu, i prijateljstvo između holandskog filmskog kritičara i Duške, ukrajinskog vagabunda. Prilikom zatvaranja festivala prikazan je ruski istorijski spektakl 1612 reditelja Vladimira Hotinjeka. Iako su na realizaciju filma utrošena znatna sredstva, a tema filma obrađuje vreme posle smrti cara Borisa Godunova, (tzv.”vreme smutnji”), sem specijalnih efekata kojima film obiluje i želje da liči na holivudske spektakle, 1612 je film neuverljive dramaturgije i veoma plitkih intelektualnih pretenzija.
Pored glavnog, takmičarskog programa, na ”Molodistu” je predstavljeno više od dvadeset propratnih programa (!). Takođe, festivalsku atmosferu obogatile su brojne izložbe, omaži, druženja sa filmskim poslenicima i masterklasi poznatih filmskih stvaralaca, od kojih je najpoznatiji bio ruski reditelj Aleksandar Sokurov, koji je predstavio svoj najnoviji film Aleksandra, čija je premijera bila u Kanu ove godine.
Od netakmičarskih programa izdvojili bismo ”Ukrajinsku panoramu 2006-2007” i ”Novi ruski film”, na kojima su gledaoci mogli da vide kratka igrana i dokumentarna ostvarenja iz ruske, i ne tako bogate, ukrajinske produkcije. Ruski film se prezentovao desetinom igranih ostvarenja, od kojih su najveću pažnju pobudili filmovi Izgnanstvo, drugi film Andreja Zvjaginceva (dobitnika ”Zlatnog lava” u Veneciji 2003. god. za svoj debitantski film Povratak), Jednostavne stvari Alekseja Popogrebskog, Milosrdni Aleksandra Naumova, i Tvrdokoran, Alekseja Mizgirjova. Veoma sporog tempa, čemu doprinosi trajanje od 150 minuta i pretencioznom režijom, premda iskazujući svojevrsni talenat, Zvjagincev je ostvario delo ispod svojih mogućnosti. Nadamo se, ipak, da će publika imati priliku da vidi ovaj film na nekom od domaćih festivala.
Pored ostalih, festivalska publika mogla je da vidi i mnoštvo odabranih dugometražnih ostvarenja iz evropskih kinematografija u programima posvećenim novom francuskom, italijanskom, nemačkom, grčkom i holandskom filmu. Posebno su bili interesantni i veoma posećeni programi kratkih filmova iz Italije, Finske, Holandije i Nemačke, prikazivani na posebnim noćnim projekcijama nazvanim ”Duge noći kratkog metra”. Izraelski kratki metar predstavljen je u programu filmske škole Sema Spigela.
Ove godine je ”Molodist” imao četiri retrospektive, i to Morisa Piale, Izabel Iper, Grigorija Koldunova, poznatog ukrajinskom scenariste, pisca, reditelja, i Mohsena Makhmalbafa koji je bio predsednik glavnog žirija ”Molodista”.
Jedno od najlepših iznenađenja bila je ukrajinska premijera Kusturičinog Zaveta u svečanoj dvorani multipleks ”Bioskopa Kijev”. U programu ”Festival festivala”, posvećenom aktuelnim filmovima sa najvećih svetskih festivala, kao što su Istočna Obećanja Dejvida Kronenberga, Paranoid park Gasa Van Santa, ili Ponovno rođenje Masdahira Kobajašija, Kusturica je bio na istaknutom mestu. Film je primljen sa oduševljenjem. Salve smeha i aplauza su ga pratile tokom čitave projekcije.Na tako topao prijem je naišao još samo rumunski dobitnik ”Zlatne palme”.
Na takmičarskom programu je bilo osrednjih, pa i ostvarenja čije je uvršćivanje iznenadilo žiri. Ipak, ”Molodist” i ove godine može da se pohvali nekim otkrićima. Nagrađen film, Poseta orkestra osvojio je gledaoce pronicljivim detaljima i specificnim humorom. Ostvarujući ovaj ”duševan”, pomalo gorak ali prožet svečanim optimizmom, film, reditelj Eran Kolirin vešto vodi priču o malom egipatskom orkestru, u jedanom danu, u malom izraelskom gradu, negde u srcu pustinje. Pokazujući rediteljsko umeće dovedeno do lakoće, uz minimalistički rafinman, povremeno bravurozno, sigurnom rukom nas dovodi do katarzičnog završetka, praćenog toplosrdačno-folklornim muzičkim komadom.
FIPESCI-jev laureat, ”Kalifornijski san”, tragično preminulog Kristijana Nemeskua, podržava našu nadu u snagu jednostavnog života i prirodno lepog, koja se suprotstavlja gorostasnom pogonu državnog i političkog establišmenta.
Moramo da pomenemo i film poput ”Šta znam o Loli” Havijera Rebolja, koji svojim upečatljivim rukopisom studiozno prati otuđenje jednog mladog čoveka, ali i potrebu da se voli do poslednjeg izdisaja. Film osvaja svojim asketizmom u stilu i predstavom mirne običnosti života otkriva nemirne ponore ljudske duše u svojoj žeđi za ispunjenjem.
Međutim, najlepše iznenađenje dolazi iz zemlje domaćina, Ukrajine. Mlada rediteljka (33) Eva Najman napravila je svoj debitantski ali zreo film. Na reci predstavlja tragikomičnu predstavu u kojoj se neizbežnost smrti poigrava sa lepotom života. Nositeljke dveju glavnih uloga, maestralnošću ponekad zasenjuju izvanredno delikatan rediteljski postupak u izgradnji čudesne filmske priče o snazi onog malog (a tako značajnog) u svakom životu. Ovo je razumljivo kada se ima u vidu da su u filmu učešće uzeli velikani ruske i ukrajinske glumačke scene. Majku igra Marina Polizeimako, koja od prvog kadra naprosto osvaja svojom harizmatičnošću, a njenu već ostarelu ćerku, Nina Ruslanova, svojom unutrašnjom destinacijom gradeći komične efekte koji na neopisiv način (to naprosto morate videti!) ublažavaju gorki cinizam kojim je ispunjen njihov odnos. Rediteljka nas postupno uvodi u svoj čudesni svet čiji je zapravo jedan od glavnih aktera – fenomen vremena. Ne samo vremena kao označitelja prolaznosti, jer radi se zapravo o dve vremešne gospođe, već vremena u ontološkom smislu, vremena koje podseća i upućuje na nadvremenost. U toj koherenciji, koja seže od one koja vlada među naizgled neprimetnim i nebitnim sitnicama u njihovom životu, do one koja osvaja najdublje emocije koje takve sitnice mogu doneti, i koja ostvaruje sintezu vremenskog (životnog) toka, metaforički asociranog plovidbom rekom (sa svim tim ljudima oko nje), sadržana je jedinstvena posebnost filma.
Rediteljka u velikim celinama filma pokazuje istinsku darovitost, pre svega u rukovođenju izuzetno tananim i ujednačenim ritmom, koji se na kraju projavljuje kao neopisiva blagorodnost i blagodarenje na Božijoj milosti Postojanja. Kada treba slaviti Boga, glavna heroina upućuje na ćutanje.
Rađen po istoimenoj pripoveci Fridriha Gorenštajna, film poimanjem detalja duboko analitički prozire duševni svet junaka. Dve žene, starica od 90 godina, i njena ćerka koja se stara o njoj, otkrivaju poneku bolnu tačku u svom odnosu, a sve to osenjuje dugogodišnja patnja za upokojenim sinom koji je, za staru, životom obremenjenu majku, nevidljivo prisutan u svakom mladom čoveku.
Filmsko vreme se sažima na samo jedan dan u životu majke i ćerke, u dobu koje razliku u njihovim godinama čini bezmalo nevidljivom. Sve vreme ćerka pokušava da preuzme ulogu majke, a majka detinjastom prirodom počinje da liči na ćerku, privlačeći pažnju svojim sitnim nestašlucima. Tek u poetskoj završnici, ove dve žene će se vratiti svojim stvarnim ulogama.
U jednom momentu, kada napuštamo duhovite i šaljive scene i odlazimo na reku, srećemo mnoštvo mladih ljudi. Ovde će zablistati, kao ”sporedni” glumci, izvanredni Sergej Behterjev i Jurij Nevgamonij, koji svakom svojom rečenicom doprinose sadržajnosti i celovitosti filma, uprkos njegovoj razuđenosti i, površno gledano, nedramatičnosti. U vožnji brodom je mnoštvo reminiscencija na filmska remek dela, (npr. Atalantu Vigoa ili Drvo za klompe Ermana, Olmija). Kulminaciju filma predstavlja odlazak na jezero i vožnja čamcem u kojoj se otkriva i neprebol tuge, ali i velika tajna trpljenja. Veliki je život, veliki je Bog, ali njihovo slavlje je u tišini. Ovaj film, u mirnom protoku reke vremena, na svoj način i u osobenom stilu, upravo i govori o toj tišini.
Na samom kraju, dve usamljene žene vapiju za milošću koja ih, ovaploćena u kiši, obasipa kraj stoletnog stabla. Ova katarzična scena priziva mnoga filmska sećanja. Postaje jasno zašto je Eva Najman bila učenik Fridriha Gorenštajna (scenarista Solarisa Andreja Tarkovskog).
Stiče se utisak da nešto povezuje većinu ”takmičarskih” filmova na kijevskom festivalu: otvoren i ”nedorečen” kraj. To jeste (postmoderan) način da se bude višeznačan i mudar, ali takođe možda govori o pomanjkanju snage potrebne za tačku na kraju rečenice.
Follow
