piše: Miroljub Stojanović
Prividno, izlišno, gotovo nebulozno pitanje! Relacija FEST i njegove apologete nikada nije i ne treba biti dovedena u pitanje. Ono, što međutim, iziskuje ozbiljniji kritički diskurs o FEST-u mnogo je ozbiljnijih, kompleksnijih razmera, da bi nužno potvrđivanje iole bilo moguće.
Koliko onomad, potpisnik ovih redova, sticajem okolnosti odgovarao je na jednu anketu novinarki BETE. Tom prilikom novinarka je postavila veoma zanimljivo i više nego dobrodošlo pitanje: zašto publika koja toliko masovno hrli da pogleda evropske filmove na FESTU, iste zaobilazi kada se oni pojave na redovnom repertoaru pa bioskopi zvrje prazni?
Egzaktan odgovor naravno nije moguć, ali je pokušaj odgovora sadržavao i svest o tome da je socijalna i sociološka priroda ovog Festivala , kao, uostalom, i svih drugih festivala, sajamskog, prazničkog karaktera, te da su, mereno ovim reperima, posetioci FESTA pre svega atipični filmski gledaoci (ili pak, nešto neutralniji posmatrači). Za ogromnu većinu njih, FEST nije tek produženi odlazak u bioskop no prikazivačka anomalija, koja samim svojim karakterom ima nešto diferenciranije, svečanije pa i estetički deficitarnije filmske primere. Premda pitanje novinarke BETE cilja na istu strukturu publike, teško da je moguće s ovim se složiti, budući da često u prvim redovima FEST-a sede političari, sportisti, društveni i javni radnici, a ljude tog profila gotovo je nemoguće zateći u bioskopima.
Još u startu, dakle, vidimo, da priroda FESTa nije nužna afirmacija filma po svaku cenu. Dihotomija FEST – bioskopi zapravo jedna je od ključnih u našem promišljanju prirode FEST-a, jer se problem usložnjava opštom spremnošću da se između filma i bioskopa uspostave analogije što, sasvim isvesno, nije moguće.
Ni FEST a ni bioskopi nisu posve analogni filmu.
Prikazivačke prakse koje je FEST emancipovao u svojim ranim godinama, nisu prikazivačke prakse 21. milenijuma, ne samo iz razloga što je tehnološki razvoj filma u poslednjih 40 godina prešao enorman tehnološki put. One nisu to ni iz razloga ideološke, političke i ekonomske prirode, pri čemu treba imati u vidu drastično izmenjenu društvenu konstelaciju u odnosu na 1971. godinu, kada je FEST nastao. Ove prakse su najpre rezultat strateških preusmeravanja festovskih poimanja filma i imanentnog im sadržaja.
Globalni filmski sadržaj ranih festovskih godina bitno odudara od festovske ideje novijeg vremena da film otčita kao ”kulturnu industriju”. Rani FESTOVI te na njegovim programima dominirajući filmovi, ponikli u veoma dramatičnoj političkoj i antikolonijalnoj borbi podeljenog sveta, akcenat su najpre stavljali na politički angažman, ideologije levog usmerenja, emancipaciju modernog filmskog izraza u kojem je forma bila ne samo dominantni no gotovo opšteprihvaćeni kriterijum vrednosti i vrednovanja.
Novi FESTovi posve deideologizuju prostor svetskog filma. Globalizuju ga ne samo geografskim koordinanatama koje nam signaliziraju da je ”svet jedan” no pre svega unifikacijom ideje šta programatska svrha filma jeste i treba da bude.
Komercijalizacija koja je prodrla u sve sfere umetnosti i života prilično surovo diktira i samu koncepciju festivala pri čemu se količina kompromisa na jednoj strani, niveliše traženjem alibija u broju dovedenih hitova na drugoj.
Kritičko preispitivanje filmova rane faze Festa, detroniziranje svih zamislivih društvenih tabua, pokušaj zasnivanja kolektivističke slike sveta, duh komunitarizma, oblici nezavisnog i eksperimentalnog filma te film, pre svega shvaćen kao društveni produkt u najširoj konstelaciji ove reči, sada ustupaju mesto neoburžaoskom konceptu umetnosti u kojoj filmovi više nemaju emancipatorsku prirodu (ne zna se više ni šta je to što bi trebalo emancipovati!).
Većinskim delom profitabilni aspekt njihovog nastanka ne samo da upada u oči, no previše vehementno alarmira i produkcione strukture odgovorne za njegovu proizvodnju.
Ako je, u najširem dijapazonu film 20. veka bio film za zabavu s povodom, film 21. veka je film s povodom za zabavu. Pojam zabave zadobio je posve nove, modifikovane značenjske aspekte, pri čemu je, na planu globalnog filma, izvršena tiha diskvalifikacija i likvidacija teorijskom spektru imanentnih ciljeva zabave, kao nešto po film opterećujuće. Zabava u najširem smislu svodi se tako na puke rudimente a prostor infantilizacije spremno je dočekao savremeni komercijalni film kao idealni adekvat. Nekad je film imao svoju ideologiju a danas ne. Nju poseduju još samo retki pojedinci. Industrijski proizvodni parametar na jednoj strani i blagajne na drugoj, učinili su, paradoksalno, najmanje, kada je film tehnološkim razvojem već mogao da progovori najviše.
Nekada je posao Festa bio da underground prisajedini građanskoj kulturi i da različitost prikaže kao kulturno dobro. Danas je unisonost na ceni a teror političke korektnosti do te mere je ugrozio standarde umetničkog stvaranja da filmu realno preti opasnost da potone u impotenciji, bezličnosti i svede se na čin pukog administrativnog udovoljavanja dirigovanoj političkoj matrici.
Nekada je Fest otkrivao beogradskoj publici (ali i celoj jugoslovenskoj javnosti) politički ostrašćenog Žan Lik Godara i Hans Jirgen Ziberberga. Danas, kada Fest ne haje za Lav Dijaza, Šion Sona i tolike druge, mnogo više prikriva nego što se to može i naslutiti…. Politička i ekonomska tranzicija nisu analogne kretanjima u umetnosti. Sovjetski revolucionarni film nije pratio tranziciona kretanja sovjetskog društva no ih pospešivao. Antikolonijalni filmovi Indije, Indonezije i većeg dela Trećeg sveta, revolucionisali su film upravo svojim revolucionarnim tekovinama. Danas je upotreba same reči revolucionarno gotovo proskribovan pojam sveden samo na aspekte tehnološkog napretka. Nekada je FEST afirmisao film a danas uglavnom afirmiše kontekst. U filmovima sedamdesetih godina progovarala je konstelacija. Svetskim filmom dvehiljaditih dominira nivelacija.
Najzad, rani FESt-ovi su zapravo bili svojevrsni katalizator koji je manje komercijalne i nešto hermetičnije filmove smeštao u prostor bioskopa. Danas, FEST nema potrebu za dijalogom sa bioskopom budući da je kao društveno ustrojstvo dostatan sam sebi. Otud je i krajnje logično da se gledalačko diferenciranje odvija u dva pravca. Pravac festovskog gledaoca nije nužno onaj bioskopskog gledaoca. To još uvek (na sreću!) nisu sinonimne kategorije.
Možemo da budemo toliko cinični čak, pa da kažemo kako je FEST zapravo, igrom neke čudne konstelacije, deo filmski opredeljene publike udaljio od bioskopa. Lažni elitizam, lažni ekskluzivizam, snobizam i ostali pomodni oblici građanskog podilaženja opredelili su FEST ka jednoj vrsti kulturne prakse iz koje su unapred isključeni svi nepredvidivi momenti koji čine da i autsajderski filmski izraz može da stekne puni estetički legitimitet.
FEST je svakako postao deo naše tradicije ali i sastavni deo naših kulturnih navika. Ako mu se, kao jednom obliku društvenog rituala i može progledati kroz prste, to se svakako ne sme činiti tamo gde on treba da krene u susret istinski poticajnom, neotkrivenonom i novom, kao što je to činio u svoijim prvim danima, kada je u potpunosti stao iza svog nikad prevaziđenog slogana Hrabri novi svet.
Follow
