Kad imaš stoprocentno finansiranje i možeš da radiš šta hoćeš. Imate veoma moćnu distribuciju, vaše filmove gledaju milioni gledalaca. Ali, vi ste pošli našim putem. Uleteli ste u tržište. . . Ja, Felini, nikome ovde, u Italiji, nisam potreban. Ja umirem i umire moj gledalac. . .
Poslednji rukovodilac Goskino SSSR, Filip Timofejevič Jermaš, pričao mi je o vremenu kada su ga pozvali u Kremlj kod M. Gorbačova i glavnog izvođača radova perestrojke, A. Jakovljeva. F. M. Jermašu je saopšteno: „Daj plan perestrojke kinematografije!“ On im je odgovorio: „A zašto da preuređujemo ono što odlično radi. Kinematografija donosi državi ogroman novac, šest milijardi rubalja godišnje. Kinematografija je drugi član prihoda državnog budžeta. Distribucija je sređena. Uspešno deluje princip državne porudžbine. “
Jermaš nije ponudio plan perestrojke kinematografije, zbog čega je bio uklonjen s položaja rukovodioca Goskino SSSR.
Na to mesto, postavili su kandidata CK partije, Kamšalova, koji je izvršio partijski zadatak, poslušao je glasove razgoropađenih filmadžija koji su nezadrživo zahtevali slobodu, rentabilnost, samofinansiranje, smatrajući da će upravo tada, u njihove džepove poteći dobit. Jedan od tadašnjih žustrih lidera kino-perestrojke, izbacio je parolu: „Assu u masu, pare u kasu1!“. Filmski radnici, televizija, a za njima i vlast, počeli su da koketiraju sa mladom generacijom. Sto godina pre ovih događaja, mudri državnik Pobedonoscev2, govorio je da je loša i slaba ona država koja koketira sa omladinom. S njom ne treba koketirati, nju treba voditi sa sobom. Slično je izjavio još ranije, 1826. godine, i A. S. Puškin. Na pitanje cara Nikoloja Pavloviča: „Od čega bi ti počeo reforme?“, veliki pesnik je odgovorio: „Od obrazovanja, jer neočvrsle duše će poći za bilo kojim vođom“.
U vreme perestrojke, ove neočvrsle duše, pošle su za novim vođom. Oni stariji, sećaju se šta je bilo pre dvadeet godina, kakav je bio naš film, naši plakati koji su više ličili na psovke. Tih godina, prepisao sam sa plakata nazive filmova koji su se obrušili na gledaoce koji su se prestrojavali, i na neočvrsle duše: Osveta, Potpaljivači, Ženskaroš, Psi, Šakali, Živoder, Metastaze, Ćaknuti, Samo za ludake, Koma, Šok, Dan pogubljenja, Dželat, Autoportret u mrtvačkom sanduku, Katafalk, Raspad, Nečista sila, Zao duh, Satana, Nečovek, Drolja. . . Otvorene su sve pregrade i za zapadnu, mutnu, televizijsku i filmsku bujicu, koja je pokuljala kroz sve otvore ruskog ekrana i distribucije. Ono što je pre perestrojke bilo nepristojno, o čemu je bilo nepristojno, poročno i patološki i govoriti glasno, počelo je da ispunjava televizijski etar. U programima o tome i o onome, o svemu.
O plavima, o ružičastima. . . Rusiju su počeli navikavati na to da je to normalno. Treba biti tolerantan, trpeljiv prema grehu. Jer, oni su, takođe, ljudi, oni takođe imaju svoja prava. Pa, dobro, odrasli shvataju šta je šta, imaju duhovni imunitet. A neočvrsle duše? Nova generacija formirala se pod agresivnim uticajem tuđinske pomame. Upravo tih godina, radio Sloboda, otvoreno je priznavao: „Cilj perestrojke je da se izvrši mutacija ruskog duha. Potrebno je Ruse iščupati iz tradicije“
Upravo taj program mutacije ruskog duha, počeli su, hotimice ili nehotice, da izvršavaju rukovodioci ruske države, činovnici u sferi kulture, top-menadžeri televizijskih i filmskih kompanija i privatnih, distributerskih firmi. Trudili su se iz sve svoje demokratske snage, uopšte ne brinući o tome kako njihova delatnost utiče na neočvrsle duše. Moja partnerka iz filma Ivanovo detinjstvo, glumica Valentina Maljavina, ispričala mi je jednom da su joj zatvorenici u zatvoru govorili kako su mnogo štošta naučili gledajući filmove. Ekran im je pomagao da shvate o životu ono što su oni shvatili: da se odnose prema ljudima onako kako su oni počeli da se ophode prema njima; da ubijaju, pljačkaju, siluju, piju, drogiraju se. Ekran je ogromna sila, prefinjeni i moćni učitelj. Ekran je duhovno-strateško oružje države. Loša je ta država koja to ne shvata. Ali, u osvit perestrojke, država, opterećena mnoštvom problema, pomislila je: „Ma, dobro, radite vi sa svojim filmom šta hoćete. Tražite samofinansiranje, rentabilnost, slobodu, pa nek vam bude. Radite šta hoćete. Mi i bez vas imamo problema preko guše“.
Počela je epoha sistematskog potiskivanja kulture na tlo unosnog zanata. „Pravite pare!“ – rečeno je svim kulturnim radnicima. „Vi ste to tražili. Vi ste to dobili: rentabilnost, samofinansiranje, slobodu. . . Tražite novac gde hoćete. Mi ćemo, naravno, podržavati, iz državnog budžeta, pojedine projekte, ali samo za jednu trećinu, ostalo tražite sami. Država treba da se distancira od filma. . . “
Počela je kulturna revolucija. Tužna epoha potiskivanja kulture u okvire tržišta. Istaknuti poslenici ruske kulture obratili su se predsedniku sa zahtevom da se kultura sačuva od ministra Švidkoja i njegove kulturne revolucije. Pismo su potpisali V. G. Rasputin, G. V. Sviridov, V. M. Klikov, V. N. Ganičev, desetine pisaca, naučnika, filmskih radnika i drugih kulturnih radnika. Ispod pisma bio je i moj potpis.
Bez volje i bez žurbe Švidkoja su premestili sa položaja ministra kulture u fotelju rukovodioca Agencije za kulturu i kinematografiju. Imenovali su novog ministra kulture A. S. Sokolova, ali su sve poluge vlasti i budžetska sredstva ostavili u rukama rukovodioca Agencije za kulturu. Pokušao je, zapravo, novi ministar, da povisi svoj glas protiv očiglednih bezobrazluka, korupcije i podmićivanja, koji su cvetali u resoru Švidkoja. Ali, A. S. Sokolovu su objasnili da nije lepo iznositi đubre iz kuće. Da bi ostao u fotelji ministra, morao je pristati na zahteve pretpostavljenih. Funkcija ministra kulture postaje iluzorno-reprezentativna, svojevrstan paravan za delatnost rukovodioca Agencije za kulturu.
U ličnom razgovoru sa M. Švidkojem, 4. jula 2006. u njegovom agencijskom kabinetu, objasnio sam mu zašto sam tražio njegovu ostavku sa položaja ministra kulture. „Uopšte ne zato“, rekao sam ja, „što se lično loše odnosim prema vama. Ja sam vas sa interesovanjem pratio kao talentovanog teatrologa, kada ste se vi bavili svojom profesijom. Ali, ja bih zatražio ostavku bilo kog ministra, ako bi on, kao vi, počeo da ostvaruje proces sistematskog potiskivanja kulture, umetnosti i filma, u okvire tržišta. Za mene, koji služim umetnosti već oko pola veka, pojmovi umetnost i tržište su nespojivi pojmovi. Kultura ima druge zadatke: ne da pravi pare svim dozvoljenim i nedozvoljenim metodama, nego da uzdiže duh nacije, da jača taj duh, da vaspitava, vodi za sobom pokolenja koja će od nas primiti Rusiju, sa njenim veličanstvenim tradicijama. Po mom mišljenju, zadatak ministra kulture se i sastojao u tome da pred višim rukovodstvom brani prioritet kulture u životu zemlje. Tržište je za kulturu izrođavanje i smrt“
Ostajući na svom položaju, gospodin Švidkoj je postao televizijski šoumen, izbacivši na televizijski ekran svoju kulturnu revoluciju i baveći se provokacijama nedopustivim za činovnika tako visokog ranga. Kakvi su samo naslovi njegovih emisija: Puškin je beznadežno zastareo, Bez psovke nema ruskog jezika, Patriotizam je utočište nitkova. . .
Postepeno su mnogima postali očigledni plodovi kulturne revolucije gospodina Švidkoja. Restitucija je bila rasprodaja nacionalne imovine i gušenje istaknutih poslenika kulture. Ali, najvažnije je što su počeli da iz filmskog procesa i života odstranjuju hiljade filmskih, pozorišnih i kulturnih poslenika, ljude koji su na oltar otadžbine prineli ceo svoj život, na čijim filmovima i likovima su vaspitavane mnoge generacije. Hiljade glumaca, ponos naše zemlje, ostali su bukvalno bez kore hleba, sa mizernom penzijom od 3000 rubalja, koja je jedva bila dovoljna za stanarinu. O sredstvima za hranu nije bilo ni govora. Morali su bukvalno da mole komad hleba od bližnjih. Neću pominjati imena, ali verujte da su to velika imena, poznata celoj Rusiji i svetu. Briga za preživljavanje, zamenila je radost stvaranja. Glumci su umirali, a nije bilo para za njihove sahrane: Georgij Vicin, Boris Novikov, Ljusjena Ovčinikova, Tamara Nosova, Genadij Koroljkov.
Kratko vreme pre smrti teško bolesne Klare Rumjanove, posetio sam je. Za vreme našeg poslednjeg susreta, patriotkinja Rusije, Klara Mihajlovna Rumjanova, koja se kritički odnosila prema Americi i američkom filmu, sa detinjom radošću mi je saopštila novost: „Amerikanci su me nazvali kraljicom ruske animacije“. U njenoj voljenoj Rusiji, kraljica ruske animacije je umrla a da na njenoj sahrani nije bilo nijednog predstavnika Agencije za kulturu.
Zapitao sam jednom visokog činovnika Ministarstva za kulturu, zašto Agencija za kulturu, dve godine ne dodeljuje ni kopejku za Međunarodni pozorišni forum Zlatni vitez, jer Zlatni vitez praktično izvršava narudžbine države (svi se sećamo kako je prošle godine predsednik u svom govoru u Federalnoj skupštini, govorio o kulturi, o tome da je njen razvoj moguć samo uz oslonac na tradicionalne duhovne i moralne vrednosti. Upravo time se bavi Zlatni vitez). Zašto nas onda guše? Upitali su me: „A da li i njima kapne nešto od tih para?“ „Ne“, priznao sam. „Pa, eto vam odgovora. “ Tužno, ali je to činjenica.
Stvoren je kolegijum Agencije za kulturu, sastavljen od ljudi bliskih rukovodstvu agencije, koji je faktički postao paravan za to da dva, tri lica odlučuju o tome šta puštati, a šta ne. Sećam se koliko je zahteva i scenarija pravoslavnog filmskog studija Otadžbina, bilo odbijeno. Na primer, zahtev za snimanje filma o pravoslavnom maršalu Žukovu; takav lik, Žukova, Agenciji je izgledao nepotreban. I zahtev za dokumentarni film o izumirućem narodu ruskog severa. Od tog naroda ostalo je svega nekoliko stotina ljudi, i o nestajanju tog naroda sa lica zemlje treba, ne samo govoriti, nego vikati. Ali, ispalo je da ni to nije interesantno za činovnike Agencije. Nije našao odjeka u srcima činovnika ni projakat umetničkog filma po noveli V. G. Rasputina, Ivanova ćerka, Ivanova majka, ni mnogo štošta drugo.
Počeli su, na zakonskoj osnovi, uništavati državne filmske studije i predavati ih akcionarima i u privatne ruke. Tako je propao Centralni studio dokumentarnog filma, letopisna kovačnica naše otadžbine. Nje više nema. I za to dugujemo gospodinu Švidkoju. Uništen je filmski studio dečijih i omladinskih filmova, Gorki. Nekada sam bio zaposlen u tom studiju, pamtim njegov procvat, kada je tamo kiptao veliki stvaralački život, radili su istaknuti reditelji S. Gerasimov, L. Kulidžanov, S. Rostocki, M. Donskoj, M. Hucijev, V. Šuškin, T. Lioznova. Studio je stvarao divne filmove za decu i omladinu. Nedavno sam navratio u nekadašnji moj studio, svuda pustoš i urušenost, kao posle rata. Ogromna filmska fabrika izdaje se u zakup TV kompanijama. Filmovi za decu se ne snimaju. Došlo je dotle da ove godine na redovnom Filmskom forumu Zlatni vitez, nismo mogli da nađemo nijedan domaći, dečiji film. Uništeni su svi periferijski filmski studiji. Opasnost se nadvila i nad Lenfilm i Len-naučni film. Dejstvuje ukaz o privatizaciji i stvaranju akcionarskih preduzeća. Ostao je nedirnut samo Mosfilm, ali ukaz je na snazi, i do Mosfilma će jednom ruke, ne daj Bože, doći.
Ipak, pojavila se nada. Nastavlja se borba za čovekovu dušu. Jer, ako je u programskom dokumentu, poslanici predsednika RF Federalnoj skupštini 2007, kulturi poklonjena isto toliko ozbiljna pažnja kao i privredi i odbrani, tako da će se možda i u kulturu ulagati ne manje sredstava nego u odbranu. Zapravo, kultura i jeste odbrana narodne duše, a to znači, odbrana naše države.
Da li je moguć preporod ruske kulture?
Sasvim je moguć.
Šta je za to potrebno?
Pre svega, nova kulturna politika.
Potrebno je priznavanje kulture za prioritet državne politike. Dodeljivanje ministru kulture Ruske federacije, statusa vicepremijera Vlade RF.
Donošenje Zakona o kulturi. Postoje zakoni o obrazovanju, o fiskulturi i sportu, a zakon o kulturi ne postoji. Mada bi zakon o kulturi trebalo doneti na prvom mestu.
Proklamovanje novog Nacionalnog projekta u oblasti kulture i duhovnog razvoja države. Suštinsko povećanje budžetskog finansiranja kulture. Izgradnja centara nacionalne kulture po celoj Rusiji.
Izvlačenje kulture iz tržišta.
Učvršćivanje sistema državne narudžbine. Ne ponižavajuće delimično finansiranje – daćemo vam jednu trećinu, a sve ostalo tražite sami, već državna porudžbina sa stoprocentnim finansiranjem programa i projekata koji deluju u korist tradicionalnih duhovnih i moralnih usmerenja države.
Prekidanje državne podrške projektima koji imaju karakter demokratske svedozvoljenosti, i nanose štetu moralnim osnovama i duši mladog naraštaja.
Osnivanje ekspertskih saveta koji će usmeravati ruski, televizijski etar. Povratak najvećih filmskih studija Rusije, pod državnu upravu, a pre svega Filmskog studija dečijih i omladinskih filmova Gorki. Dečijoj duši nije potrebno vođstvo Harija Potera, krimića i prekomorskih užasnića, toj duši potrebni su tradicionalni primeri naših, ruskih heroja i pokretača, pa će naša deca, uz priče o njima, zaželeti da budu snažna, da vole, da budu sposobna da služe velikoj i prekrasnoj Rusiji.
Pobrinuti se o obnavljanju državne distribucije i državnih bioskopa, jer se današnji, ruski, distributerski biznis 90% bavi vesternizacijom našeg ekrana i snižavanjem duhovnog i moralnog nivoa naroda.
Želim da se nadam da će novi ministar kulture A. A. Avdejev ispoljiti volju i hrabrost u borbi za rusku kulturu, u dvoboju sa vetrenjačama trgovaca u hramu koji mutiraju ruski duh i istresaju nas iz tradicije.
Follow
