Francuski teoretičar Žil Delez u svojoj studiji Kafka tvrdi da su kulture i kulturni proizvodi malih naroda – uvek – politika. Bez obzira na žanr, estetiku, osećajnost ili poetičke prosedee, one uvek proizvode “višak” političkog. Takav je slučaj i sa filmom Život i smrt porno bande, čije uže žanrovsko određenje – pornografski kvazi-horor – ne pripada mainstream žanrovima karakterističnim za nacionalnu filmsku produkciju niti želi da ima direktne veze (sudeći po izjavama samog autora) sa bilo kakvom aktuelnom politikom ili političkim filmom. Da li su takvi “antipolitički” stavovi autora posledica zgađenosti nad samim, aktuelnim političkim životom ili neke specifične strategije zavaravanja kulturnog (političkog) establišmenta u ovom slučaju je nebitno, jer se navedeni film čita kao par excellence poltički. Svako drugo moguće čitanje Porno-bande ostaje interesantno za fanove porno ili horor filma, jer je ovo ostvarenje dramaturški, rediteljski, glumački i produkcijski na ivici nečega što bi se moglo nazvati “kreativni diletantizam”. Recepcija takvih prosedea, kao što su treš-estetika i praksa off-off produkcije, kod naše nacionalne publike, kulturne nomenklature, budžetskih institucija i dela oficijelne kritike, ogrezle u intelektualnom kiču i malograđanštini, unapred je negativna. U slučaju Porno bande, pomenuti “kreativni diletantizam” je, sudeći po izjavama autora, osmišljena strategija. On je, s jedne strane, posledica niskobudžetne produkcije, dok sa druge strane potiče od kreativnog postupka samog reditelja i njegove fascinacije tradicijama američkog horora B produkcije, jugoslovenskog crnog talasa, japanskog pornografskog filma i treš filma i filmske estetike Džona Votersa i Pola Morisija, ali začudo ne i tradicijom političkog filma u pornografskom žanru (kakvo je npr. ostvarenje Rajh malina iz 2004. čuvenog alternativnog porno-reditelja Brusa LaBrusa).
Život i smrt porno bande je priča o filmskom reditelju, ljubitelju pornografije, koji ne može “regularno” da ostvari svoje umetničke ambicije. Stoga ovaj reditelj sa grupom glumaca LGBT orijentacija osniva porno-kabare, pozorišnu trupu koja kreće kombijem kroz Srbiju kako bi izvodila svoje performanse. Slično Žilnikovim filmu Rani radovi (1969) u kome grupa gradskih šesdesetosmaških intelektualaca kreće na selo kako bi propagirala duhovno i seksualno oslobađanje među seljaštvom, Porno banda koristi pomenuti zaplet, ali sada u sasvim drugačijem ključu. Umesto osvešćavanja i propagande Marksovih teza iz Komunističkog manifesta o konačnom oslobađanju proletarijata iz kanži kapitalizma, koju sprovodi među patrijarhalnim seljaštvom (Žilnikovi Rani radovi), grupa aktivista u Porno bandi propagira to isto oslobađanje/osvešćavanje ovoga puta uz pomoć porno-teatra i upražnjavanja svih vrsta seksualnih praksi, to jest zastupa ideju: seksualnim aktivizmom do slobode. U ovom road-movie-u po selima i šumama Srbije na početku 21. milenijuma Đorđevićevi iskreni i autentični “seksualni radnici”, idealisti i psihoseksualni otpadnici bivaju progonjeni i šikanirani od lokalnih, seoskih, seksualno i mentalno zaostalih administracija i policije ne uspevajući da od tog posla, prikazivanja scena eksplicitnog seksa, naprave neku održivu ekonomiju. Preokret nastupa kada članovi bande dobijaju ponudu od jednog bivšeg ratnog reportera, da snimaju tzv. snaf filmove (snaf: porno-film u kome je, bez specijalnih efekata, snimljeno ubistvo, kasapljenje ili smrt neke osobe). Ovaj misteriozni Naručilac (naš čovek iz inostranstva) koji je tokom devedesetih dovodio razne vrste izopačenih ljubitelja rata i psihopata – tzv. “vikend ratnika” – iz belog sveta na ex-Yu prostore i poprišta ratnih operacija, sada, posle završetka ratova, snabdeva svoje klijente navedenom vrstom filmova.
Porno banda nerado ali ipak pristaje (veliki novac) da za ovog poslodavca, koji je razvio snaf-biznis, snima snaf filmove. On im pribavlja žrtve, odnosno “glumce”, koje brutalno pogubljuju pred kamerama (malj, motorna testera). To su uglavnom ili suicidni tipovi ili učesnici/ubice i u isto vreme žrtve rata (snajperista sa ex-Yu ratišta), ili pak siromašni i nesrećni koji novcem dobijenim za svoju smrt pred kamerama očajnički pokušavaju da reše neki od egzistencijalnih problema svoje porodice. Naručilac posla je povezan sa lokalnim vlastima i policijom baš kao što i porno-biznis kontrolišu neki od korumpiranih policajaca (porno fašisti), koji su uzgred zaduženi za suzbijanje te vrste lokalne industrije.
Ova simbolička transgresija aktera filma iz prostora “čiste” pornografije (javnog pokazivanja polnih organa) i komodifikacije seksa i tela (pretvaranja u robu) u saučesnike porno-fašističke industrije, do koje dolazi da bi sami akteri mogli da prežive, odnosno, pretvaranje bede, siromaštva, gladi, očaja, beznađa, depresije, smrti (proizvedenih lošom politikom) u medijsku, zabavnu robu za psihopate, industriju perverzije i organizovanu ekonomiju uz pomoć institucija društva – najsubverzivnija je i najkreativnija ideja ovog filma. Deviza producenta snaf posla “Snimaćemo najgore nakaze i monstrume po Srbiji i uvek ćemo naći one koji će masturbirati na to”, provocira ne samo kontroverze oko savremene tabloidne i medijske scene “žedne krvi i nasilja”(eksploatacija nasilja), već i generalno osećanje da živimo u duboko poremećenom svetu. U tom svetu više se ne odigrava sukob između zauvek datih, pozitivnih humanističkih ideala i negativnih vrednosti, već sukob između bespomoćne, lične, individualne ljudske patnje i globalno/lokalno cinično-ravnodušnog društvenog, političkog i vrednosnog haosa nasuprot nje. Pa kako sa tim izaći na kraj? Kako se odupreti opštoj ravnodušnosti, cinizmu, licemerju i autističnom eskapizmu vremena u kome živimo? Možda upravo na način kako to čine autori filma Porno banda: destrukcijom žanra porno-filma, pretvaranjem očekivane (filmske) porno-utopije u socijalnu distopiju. Uostalom, tako je učinila i subkultura pankera 80-ih godina XX veka, kada je hipi-utopiju o svetu ljubavi i “deci cveća”, koja je pripadala generaciji njenih roditelja, dekonstruisala pomoću subverzivne estetike nasilja i radikalnih političkih stavova, definišući na brutalan i “amoralan”način surovu realnost savremenog života.
Follow
