To je, međutim, daleko od istine. Umesto željenog rešenja, pred nama se našao toliko problematičan tekst da se pitamo da li je on uopšte nastao kao pokušaj sređivanja odnosa između države i filma, koji bi trebalo da stvori uslove za bolju kinematografiju ili je, naprotiv, na delu pokušaj da se vanredno stanje u našoj kinematografiji ozakoni, odnosno da se tekući provizorijum legalizuje.
Od brojnih nedostataka i loših zakonskih rešenja, ukazaću samo na one najdrastičnije. U članu 17 Nacrta definiše se diskreciono pravo Ministarstva kulture da samostalno, bez i mimo javnog konkursa ili bilo koje druge pravne procedure, 25% od ukupnih sredstava namenjenih za finansiranje domaćih filmova dodeli projektima za koje ono proceni da su doprinos nacionalnoj kulturi. Ovakvo rešenje ne samo da je pravni presedan nepoznat u zakonodavstvu drugih evropskih zemalja, već zapravo ozakonjuje dosadašnju praksu nesavesnog raspolaganja budžetskim sredstvima. Štetnost ovakve prakse pokazala se u brojnim primerima do sada, kada su bez sprovedene bilo kakve javne procedure dodeljivana ogromna sredstva za snimanje filmova čiji su autori ili producenti bili ljudi bliski vlasti. Obrazloženje (zaista skandalozno) dao je naš glumac, jedan od članova radne grupe koja je sačinila Nacrt, u kome se ovo pravda potrebom države da interveniše i u slučajevima kada projekat do koga joj je stalo ne zadovoljava umetničke standarde! (vidi «Večernje novosti» od 26. januara 2010). Kakav je to vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi koji ne zadovoljava umetničke standarde? Zbog toga što visoko cenim umetnost ovog barda naše glume i njegovu izuzetnu ličnost želeo bih da verujem da se tu našao bez svoje volje, da je u pitanju neka tragična zabuna, greška ili nesporazum. Ali izgleda da nije. Već i površan pogled na ovakvo objašnjenje pokazuje da je namera predlagača Zakona da se legalizuje dosadašnja praksa politički podobne umetnosti. Ako je projekt moralno-politički podoban (ili po novom: politički korektan) – njegova umetnička vrednost nije važna. Ili da se legalizuje apsolutno povlašćeni položaj reditelja i producenata koje favorizuje partija na vlasti, tzv. partijskih reditelja. Sećate li se, možda, ovoga? Sećate li se Neretvi, Velikih Transporta, Bitki za južnu prugu? Sećate li se pravih i malih Bulajića? Kome to vremenu pripada ovakva praksa? (Nota bene: Docnije se pokazalo da je ipak pobedio visok moral ovog glumca; posle nekoliko meseci podneo je neopozivu ostavku, a onom ko ga je postavio uputio nimalo prijatne reči oproštaja. Prim.autora 2011).
Da je namera autora zaista takva, pokazuje i okolnost da je, nakon završene javne rasprave, ovaj član Nacrta naknadno proširen, odnosno u članu 17, stavu 10 dodato je da, pored projekta za koji Ministarstvo proceni da je od izuzetnog značaja, ova sredstva mogu biti dodeljena i debitantnskom projektu kao i autoru koji je dao vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi. Postaje jasno da se ovakvim rešenjem legalizuje mogućnost nagrađivanja umetnika sa političkim ili nekim drugim pedigreom i da nedostaju još samo lični podaci budućeg srećnog korisnika državnih sredstava za koga ministar, odnosno partijski drugovi koji su ga postavili, procene da je autor «značajnog debitantskog projekta». Na ovaj način zakonski se omogućava da umetnički kriterijumi, odnosno stručna tela zadužena da ih sprovode, budu u potpunosti zaobiđeni, a da Ministarstvo čak nema ikakvu obavezu da javnosti objasni svoju odluku. Upravo onako kako je to nekada činio Agitprop CK KPJ, Đilas i Zogović, Mitra i Vučo, koji su takođe negovali svoje debitante i zaslužne artiste, a docnije se sve više ustezali njihovi naslednici – dok, krajem sedamdesetih, nisu došli do samoupravne formule usaglašenog programa, koji nam danas, u odnosu na ovo, izgleda kao slatki demokratki košmar.
Nacrtom zakona predviđeno je da Filmski centar Srbije treba da bude srce srpskog filma, motor i pokretač njegovog razvoja. Međutim, tekst zakona je i ovde (namerno) nedorečen i ostavlja dovoljno prostora za manipulacije. Nacrtom zakona Filmski centar Srbije je naveden kao ustanova bez ikavog bližeg i preciznijeg određenja (član 13). Budući da se radi o ustanovi kulture, čija su struktura i delokrug rada gotovo bez ostatka definisani tek donesenim Zakonom o kulturi (njegovi članovi 33-67) ovakva pravna nedorečenost predstavlja FCS kao jedinu ustanovu kulture, štaviše glavnu u oblasti filma, koja ostaje – izvan Zakona o kulturi! A to radi sledećeg. Za nju ne važi javni konkurs. Direktora i dalje dovodi ministar zadužen za kulturu, bez zakonom određenih kriterijuma, dakle opet koristeći svoje diskreciono pravo. Ostavljajući otvorenim osnovni status FCS Nacrt zapravo omogućava i druge manipulacije u rukovođenju i radu ove inistitucije. Kao primer šta se ovakvim pravnim rešenjem zapravo legalizuje, može poslužiti okolnost da nisu definisani ni uslovi za izbor članova Komisije koju formira FCS i koja odlučuje o dodeli sredstava za finansiranje domaćeg filma, odnosno, preostalih 75% namenjenih za ovu svrhu. U praksi: dovodi ih gazda. Ničim se ne sprečava sukob interesa i omogućuje se, kao što se i desilo prošle godine, da član ove Komisije – sam sebi dodeli film. Ili da upravni odbor FCS (čitaj: onaj koji ga imenuje, tj. vlada, tj. Partija), mimo Komisije, donosi odluku o nameni i visini sredstava, što se nedavno takođe dogodilo. Ministar 25%, FCS (Vlada) 75% i puna kapa za odabrane korisnike narodnih para! Ostali: stoj.
Tokom javne rasprave o pomenutom Nacrtu, iz Ministarstva je poručivano da će on omogućiti priliv većih sredstava koja će biti ulagana u srpski film. A deca se raduju… Predviđeno je da prikupljanje ovih sredstava bude sprovođeno preko Filmskog fonda Srbije čiji je osnivač Filmski centar Srbije. U članu 19. navodi se spisak načina finasiranja koji međutim, u praksi predstavlja samo spisak lepih želja. Realnost je da će najveći deo, ako ne i celokupna sredstva kojima će Fond raspolagati dolaziti, kao i do sada, iz budžeta Republike Srbije. Iz Nacrta zakona ne vidi se u šta će se taj novac ulagati. Ne postoje kriterijumi kao ni strukture odlučivanja u raspolaganju ovim sredstvima. Nego kako gazda kaže.
Posle završetka javne rasprave, radna grupa ministarstva dopunila je tekst Nacrta zakona o kinematografiji. Tako se, praktično iza leđa stručne javnosti i bez mogućnosti da ona donese svoj sud o tome, u članu 25 (uz naslov «Podsticaj filmskom programu» – kakve li ironije!) našla se i zakonska odredba dozvole za javno prikazivanje, bez koje kinematografsko delo, u koje je sredstva uložilo Ministarstvo ili Filmski fond Srbije, nije moguće javno prikazivati film. Sećate li se istih tih sedamdesetih, kada je ovakva institucija u Srbiji, pod navalom elementernih demokratskih načela, samu sebe ukinula? Sada se u našu kulturu ponovo uvodi pojam cenzure i mogućnost da filmovi završavaju u bunkeru, što je vraćanje u najmračnija vremena ove zemlje. Sećate li se Plastičnog Isusa? Znate li da zakoni EU izručito zabranjuju svaki oblik cenzure? Kome danas ona uopšte treba? I šta će, božem, na to reći Evropa ?
Navedena zakonska rešenja sadržana u Nacrtu zakona o kinematografiji, samo su neka od brojnih koja na pogrešan i po domaću kinematografiju štetan način pravno (de) regulišu ovu oblast. Pored očiglednih pravnih manjkavosti, Nacrt zakona nije odgovorio ni na suštinska pitanja i razloge donošenja.
Zašto se uopšte donosi Zakon o kinematografiji? Kakav je interes države da se meša u film? Kakav film pomaže država? Osim fraza i praznih obećanja, autori Nacrta nisu zakonskim predlogom kao ni svojim javnim istupima odgovorili ni na jedno od ovih pitanja. Stav svake ozbiljne nacionalne kulturne politike, kakav se može naći u sličnim zakonima drugih zemalja, je da državu interesuje – umetnički film. Dakle: ne svaki film, nego samo umetnički film, kako recimo stoji u prvom članu aktuelnog grčkog zakona o filmu koji se, ne bez razloga, smatra jednim od najboljih u EU. Na posebne načine država može da pomaže i dečiji, nacionalni istorijski film ili neku drugu vrstu kinematografije, ali osnovni interes nacionalne kinematografije je domaći umetnički film. U nas nije tako. Nasuprot tome, pomenuti Nacrt kroz razne pravne forme omogućava komercijanom filmu i što je još gore, stranom komercijalnom filmu da ostvari što bolji profit. To se, valjda, uklapa u koncept kulturne industrije, o kome često govore čelnici Ministarstva kulture zemlje u kojoj trenutno radi – manje od četrdseset bioskopa. Industrija kulture, nema šta! Negdašnji prestonički bioskopi pružaju danas najbolju sliku ovog tržišta..
Nije njima toliko do domaće filmske industrije, sve i da nam cveta filmsko tržište. Postoji očigledno još jedna projektovana «industrija» od koje bi, ako ne da omaste brk, ono bar da čalabrcnu. Čemu služi – pazite molim Vas – stimulacija stranog filma tako što mu se ukida ili vraća porez i dodaje još ponešto što ga stavlja u drastično privilegovanu poziciju u odnosu na domaći film (član 7) možda će Vam bolje rastumačiti naši «industrijalci», koji su baš ovakav zakon i sastavljali.
Niz pravnih nelogičnosti, koje su u suprotnosti sa osnovnim načelima kulturne politike i što je najgore, sa tek usvojenim Zakonom o kulturi, zapravo idu najviše na ruku mešetarima u filmu i ministarskim štićenicima. Na ovaj način, Nacrt omogućava da se dosadašnji haos i neviđena bahatost (da ne kažem nešto još gore) u domaćoj kinematografiji ozakone, da akteri ovakvih zloupotreba nikada ne mogu odgovarati pred zakonom. A dotle će srpski film i dalje ići silaznom putanjom, narodni novac arčiti a nestajati na naše oči poslednji bioskopi. Kao onaj svetli «Balkan», na koji nas podsećaju slike sa narednih strana, a koji je, dok se ovaj broj Novog Filmografa nalazio u pripremi, šaptom pao.
Follow
