Samo na listi Ministarstva za kulturu Republike Srbije, kao „manifestacije od izuzetnog kulturnog značaja“, nalazi se čak 57 manifestacija koje imaju prefiks „festival“; nisu ubrojane manifestacije koje se deklarišu kao smotre, revije, dani, susreti, sabori, bijenala, trijenala i slično, iako sve listom imaju takmičarski, dakle, festivalski karakter. Ako bi smo i njih ubrojali, toga bi bilo preko 100. Dalje, treba zamisliti samo koliko festivala, revija, smotri, sabora itd, ima na regionalnim ili lokalnim nivoima, dakle, onih koji nemaju republički značaj i ne finansiraju se iz republičke kase. Neko će da pita: „A koliko sve to košta“? Odgovor je: „Nisam imao strpljenja da sabiram“, ali sam među onih 57 sa festivalskim prefiksom izbrojao čak 18 filmskih. Sa te liste mnogima se ne može naslutiti ni obim, ni karakter ni smisao. Verovatno većina ne zaslužuje ni lokalnu podršku, ali su se, zahvaljujući nekom uticajnom čoveku iz zavičaja, našli tu, i sad – šta je tu je. Zaista, došlo je vreme da se postavi nekoliko važnih pitanja o našoj festivalomaniji: – koji festivali, generalno, imaju smisla, a koji nemaju? – koji su imali smisla, pa ga više nemaju? – ko i po kojim kriterijumima pokreće nove festivale? – ko odlučuje o tome šta je našoj kulturi stvarno potrebno, a šta nije? – ko odobrava nekim manifestacijama da budu međunarodne, tj. da nas reprezentuju pred svetom? – ko svemu tome daje, ili treba da daje licence? A licence moraju da postoje – naravno, po utvrđenim pravilima, kriterijumima i sa preciziranim standardima. Sve drugo je haos i kulturna anarhija.
Povod za ovu priču je činjenica da filmske festivale i dalje može da pokreće ko kada hoće, gde hoće, kako hoće, i da svemu tome daje nacionalni karakter. Činjenica je da smo posle raspada Jugoslavije ostali bez Pule i Pulskog festivala, tradicionalnog i godinama najvažnijeg filmskog susretišta. Njegovu funkciju preuzeo je Herceg Novi, ali nikada tako uspešno kao što je to bila Pula. A, sada, posle odlaska Crnogoraca, ostali smo i bez Herceg Novog, kao jedinog nacionalnog festivala igranog filma. (Vrnjačku Banju i Niš ne treba brkati, jer se na njima filmovi ne vrednuju u celini). Ako tome dodamo da je i Festival jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma postao međunarodni i „Beogradski festival“, sa domaćim filmovima u drugom planu, onda je jasno da nam je nov nacionalni filmski festival stvarno neophodan. Ali, mi ne bi smo bili to što jesmo, da smo spremni, i u stanju, da odmah nađemo rešenje i dogovorimo se o mestu održavanja i o konceptu novog festivala. Naprotiv, skloni zbrkama, mešetarenjima, svađanjima i uzajmnim kamenovanjima, odmah smo došli do četiri nepomirljiva predloga. Koliko je potpisniku ovih redova poznato, prvo se oglasilo Udruženje filmskih i televizijskih radnika Vojvodine, sa idejom da 15 godina održavanu „Novosadsku Arenu“ pretvori u nacionalan festival sa brojkom 16 (od 2007. godine), što bi značilo kontinuitet sa predhodnom manifestacijom, koja je imala prvenstveno revijalan karakter. Zatim je čaršijom prostrujala vest o Sopotskom festivalu, koji je odlučio da se transformiše u „nacionalni festival“ (sa kojom brojkom ispred, nije poznato). Dalje se otvara priča o nacionalnom festivalu u Vršcu, koji ima najvažnije preduslove: salu i novac; jedino nema tradiciju, a to pod ozbiljan znak pitanja dovodi i publiku. I konačno, kao četvrti, oglašava se Filmski centar Srbije (čitaj – Ministarstvo za kulturu), koji tvrdi da jedino oni imaju legitimno pravo da pokrenu ovakav festival. I to u saradnji sa Festivalom Exit, na Petrovaradinskoj tvrđavi. (Možda ima još interesenata i inicijatora, ali potpisniku ovog teksta još nisu pristigle vesti o njima).
Ko je sada, ovde, od koga stariji, i ko na šta ima veća prava – ne zna se. U svakom slučaju, sa sigurnošću se može tvrditi samo jedno: i svi imaju, i niko. Jer, nema reda, pravila i davalaca licenci. Neko će se naći da me pita: „Pa kad si toliko pametan i sve kritikuješ, šta bi ti predložio kao rešenje?“. A ja na to pitanje mogu da odgovorim samo jedno: Ne treba tu mnogo pameti. Potrebno je mnogo više dobre volje i spremnosti na saradnju, pa da se svi udruže i naprave jedan veliki i lep domaći festival, koji će se paralalno održavati u gotovo celoj zemlji. Niti smo mi toliko velika zemlja, niti naša kinematografija ima toliko filmova, da jedan ovakv projakat ne bi bio moguć. A kako bi to moglo da se izvede? Najpre, svi zainteresovani treba da se nađu i dogovore, kako će da udruže sredstva i snage, odakle će da se koordinira cela priča. Ja predlažem da za početak, prve godine, to bude Novi Sad, kao drugi po veličini kulturni centar u zemlji. Druge godine neka to bude Sopot, zbog svoje duge tradicije. Treće Vršac, kao najmlađi. Pa tako u krug, dok se ne nađe peti, šesti, sedmi… – organizator sposoban da, sa svojom infrastrukturom, učestvuje u ovom lancu. (Beograd treba rasteretiti jer, inače, već ima puno festivala). Nažalost, Exit u ovoj priči nigde ne vidim.
Ostali principi su, takođe, jednostavni: – Festival je nacionalan i okuplja sve njegove kategorije i činioce: igrane i dokumentarne, kratkometražne i dugometražne, eksperimentalne, animirane, televizijske, studentske, amaterske… Zatim, autore, producente, distributere, prikazivače, televizije, filmske škole… I svako se takmiči u svojoj kategoriji. (Programa koliko hoćete – i za konkurenciju, i za informativu, i za prateće manifestacije). – Svaki od glavnih organizatora mora da prihvati zvanični program u svim kategorijama i da ga simultano prikazuje. – I drugi gradovi u zemlji, sela, varošice, i svi oni koji imaju odgovarajuću infrastrukturu, mogu se prijaviti i preuzeti neki deo programa, pre svega, kratkog i dokumentarnog filma, koji će prikazivati u isto vreme kada to rade i glavni centri. Na primer, prve godine: centar je Novi Sad; Vršac i Sopot prikazuju iste zvanične programe, a druga mesta koja su u njihovoj blizini, mogu da prihvate informativne ili prateće programe (Sremski Karlovci, Futog, Beočin, Kač, Rumenka, Bački Petrovac, Irig… Alibunar, Bela Crkva, Kovin… Mladenovac, Ralja… ). – Takođe, moguće je da se pozovu i svi drugi zainteresovani veći gradovi Vojvodine i Srbije (a možda i Republike srpske, zašto da ne), koji imaju tehničke uslove, da se uključe u simultano održavanje festivala (Niš, Subotica, Kragujevac, Sombor, Užice, Zrenjanin, Smederevo, Pančevo, Bjeljina, Banja Luka…). Savremena digitalna tehnologija omogućuje nam brzo i lako umnožavanje svakog programa. Pošto je reč o velikim gradovima, po jedna projekcija dugometražnih igranih filmova ne može da ugrozi kasnije komercijalno prikazivanje filmova u tim gradovima. Naprotiv, može samo da popravi odnos publike prema domaćem filmu. A ako je reč o filmovima bez komercijalnih aspiracija, kao što su kratki, dokumentarni i studentski, onda je stvar još bezopasnija. – U svim tim sredinama, lokalni organizatori bi mogli da organizuju svoje žirije i da dodeljuju svoje nagrade, ali bi samo one koje se dodeljuju u zvaničnim festivalskim centrima, imale status zvaničnih nagrada. Tako bi smo, s lakoćom, dobili najoriginalniji i najdemokratskiji nacionalni festival na svetu. Cela zemlja bi bila desetak dana u znaku “nacionalnog festivala domaćeg filma”. Za svakoga bi se po nešto našlo i niko ne bi ostao u “bubnju”, tj. neprikazan. Šta bi sve to značilo za one male provincijske sredine, u kojima bi se posle dugogodišnjeg parloga počeo da dešava deo nacionalnog festivala? Šta bi sve to značilo za autore i domaći film u celini, njegovu afirmaciju i popularizaciju? Koliko bi se samo održalo susreta između autora i publike, filmskih umetnika i gostoljubivih domaćina, koliko poznanstava, koliko produženih prijateljstava i kasnije saradnje? To bi bio dobar početak koji bi stvarao bazu za ozbiljno širenje filmske kulture među našim običnim svetom. I sineasti bi tako mogli, lakše, da izbliza upoznaju i oslušnu malo svoj narod, pa bi verivatno, kao posledica toga, i naši filmovi postali drugačiji i svetu interesantniji. Dakle populizam, a ne elitizam! I svi bi dobili. Izgubile bi jedino neke naše kolege, koje maštaju da u svojim malim selima, osnuju svoje male “nacionalne festivale” i da na tim “malim seoskim priredbama”, oni budu glavni. “Krsti Papiću u čast!”.
Follow
