„Filmski festival pod nazivom ‚Bdenje duše‘, kažu između ostalog inicijatori, „zamišljen je kao manifestacija, pre svega, dokumentarnih filmova koji se bave istorijom, kulturom i duhovnošću Srbije. Takav festival biće neka vrsta protivteže festivalima kratkog i dokumentarnog filma kod nas, na kojima, nažalost, kao inspiracija prevladavaju teme s negativnim slikama savremene Srbije i njene bliske prošlosti.“
Na inicijativu trojice filmskih entuzijasta, prof. Jovana K. Radunovića, Srđana Ilića i Miroslava-Bate Petrovića, uz učešće i podršku Ministarstva za kulturu Republike Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu Vojvodine, Skupštine opštine Sremski Karlovci, Gimnazije u Sremskim Karlovcima, kao i pod duhovnim pokroviteljstvom Njegovog Preosveštenstva Vladike Sremskog Vasilija, održan je u Sremskim Karlovcima, u organizaciji Udruženja filmskih i televizijskih radnika Vojvodine i PP FIKS-FOKUS iz Beograda, od 19. do 21. oktobra 2007 godine, prvi filmski festival pod nazivom „Bdenje duše“.
„Filmski festival pod nazivom ‚Bdenje duše‘“, kažu između ostalog inicijatori, „zamišljen je kao manifestacija, pre svega, dokumentarnih filmova koji se bave istorijom, kulturom i duhovnošću Srbije. Takav festival biće neka vrsta protivteže festivalima kratkog i dokumentarnog filma kod nas, na kojima, nažalost, kao inspiracija prevladavaju teme s negativnim slikama savremene Srbije i njene bliske prošlosti.“
Budući da sam i sam učestvovao u radnim telima Festivala, kao i u svojstvu jednog od članova žirija koji su činili i profesor Jovan K. Radunović, književnik i filmski umetnik iz Sremske Mitrovice, kao i Stojan Novaković, novinar i scenarista iz Novog Sada, osećam sada, kada je Festival sa neslućenim uspehom održan, kada se zbiraju rezultati tog, u našem kulturnom životu, nadasve kreativnog i u filmskom i u tematskom pogledu do kraja zahtevnog, odgovornog pa i prekretničkog događaja, posebnu potrebu da nekoliko reči posvetim osnovnoj temi Festivala – institucionalizacija kriterijuma po kojima i na osnovu kojih će jedan takav filmski festival ubuduće da deluje, a članovi žirija, tragajući za fenomenom vanvremenog i vanprostornog bdenja duše, koja bi svoj neuhvatljivi trag trebalo da ostavi i na filmskoj traci, da donose svoje odluke.
Izgleda, kako stoji zapisano u knjizi Sve religije sveta (Le Livre des Religions, Gallimard, Paris 2004), da je prva uloga religije bila da označi ono što se ne može ni videti, ni dotaći, ni čuti: da poveže, jednom rečju, vidljivo i nevidljivo. S druge strane, ističe Zoran Bognar, „sve stvari što počivaju unutar oblika i odlika imaju imena ili bar poseduju mogućnost da poseduju imena. One se mogu imenovati.“ Ali, nastavlja Bognar, Lao Ce, kao o suprotnosti onome što se može imenovati, govori o onome što se ne može imenovati. U prvoj glavi knjige Lao Ce nalazimo tezu: „Tao koji se može obuhvatiti rečima nije večni Tao. Ime koje se može imenovati nije trajno ime. Ono što se ne može imenovati početak je Neba i Zemlje; ono što se može imenovati majka je svih stvari.“ U glavi trideset i drugoj knjige Lao Ce stoji: „Tao je večan i bez imena.“ I u hrišćanstvu, dodajmo, postoji norma koja kaže: „Ne pominji ime Gospodnje uzalud!“ S druge strane, ističe Bognar, trebalo bi napomenuti da taoizam kao filozofija uči doktrini sleđenja prirode, dok taoizam kao religija propoveda delanja protiv prirode. Otkud ovakva kontradiktorna poimanja? Lao Ce, na primer, život kojem sledi smrt smatra prirodnim tokom i smatra da čoveku valja da smireno sledi taj prirodni tok. Međutim, glavno učenje taoističke religije jeste načelo i tehnika izbegavanja smrti, što je izričito delanje protiv prirode. Taoistička religija ima naučni duh, duh pokoravanja prirode, dok je taoistička filozofija nešto sasvim drugo…
U pravoslavlju, međutim, dihotomija između onog što je religijsko i onog što je filozofsko razrešava se, na primer, rečima sv. Atanasija Aleksandrijskog (IV vek), koje autori navode u knjizi Sve religije sveta i koji kaže: „Bog je postao čovek da bismo mi postali Bogovi.“
Medij filma, u tom smislu, spada u delanje protiv prirode. „Oživljujući“, makar i na svoj virtuelan način, stvarnost koje više nema filmska umetnost, poput Hrista, neprestano vaskrsava i ustaje u život boreći se protiv načela smrti. Ona ne želi da smireno sledi prirodni tok stvari. Ona, dakle, implicitno već sadrži istraživački i radoznao naučni duh, duh pokoravanja prirode. Ona nas celom svojom suštinom uverava da ništa nije prošlo i da tzv. „prirodni tok stvari“ lako i u svakom času može da se preokrene… Ovde se jedino postavlja pitanje: Kako? Da li predanošću, verom, veličinom, odricanjem, ljubavlju, uzvišenošću i svetošću ili isključivo golim nasiljem? Samim tim što je čovek ovladao filmskom tehnikom, ne znači da je ovladao i logikom i dušom filma, da je saznao čemu film služi, da bi i on, poput Hrista, Bude, Alaha ili Dalaj Lame, mogao da zaplovi velikim bioskopskim ekranom, kao nekim, nama nepoznatim i nedokučivim, okeanom mudrosti (sama reč „Dalaj Lama“ na tibetanskom jeziku znači „okean mudrosti“), da bi mogao da dospe do pitanja koja u filmu Solaris, na primer, postavlja Andrej Tarkovski… Umesto svega toga, za mnoge filmske autore, i to ne od juče, moglo bi da se kaže: „Bože, oprosti im, jer ne znaju šta rade!“
Umesto da čine napor da se, poput Tarkovskog, Vendersa, Ređija, Kjubrika, Kurosave, Antonionija, Felinija, Bergmana, Hercoga itd, domognu kakve nepregledne kosmocentrične ravnice dostojne čoveka i širokog, pa i trodimenzionalnog ili čak, u budućnosti, holografskog, višedimenzionalnog ekrana, oni, bez mnogo pročitanih knjiga, bez osećanja za meru, svoje veliko tehnološko znanje (stečeno bez duše), i umeće (stečeno bez emocija), dajdžestirano, skraćenom praksom, lakoprstom kompjuterskom rutinom ili pak pukim laboratorijskim posredovanjima, stavljaju u službu zadovoljavanja uskogrudnih, antropocentričnih ciljeva, motiva i strasti svojih okrutnih gospodara prstenova, haripoterovskih fantazija, duhovno ubogaljenih heroja sa duboko usađenim vijetnamskim sindromom. Baveći se žanrovskim pokusima, televizijskim serijalima i nadmenom superiornošću spektakularnih medijskih formi, autori holivudske provenijencije, ili da budemo precizniji, provenijencije holivudskog glavnog toka, godinama nas, u stvari, zamlaćuju, maltretiraju i terorišu, koristeći sredstva koja eufemistički nazivaju milosrdnim anđelima, kolateralnom štetom, tomahavcima, štapom i šargarepom…
„Iz ljudskog sveta“, piše Mario Kalik, nastavnik filozofije, u listu „Politika“ 15. novembra 2007. godine, „vratili smo se natrag u životinjsko carstvo. Ili čak u anorgansku prirodu – u kapitalističkom novogovoru čovek je „resurs“, sveden na prirodnu sirovinu, puki materijal. Što je materijal elastičniji, odnosno prilagodljiviji kapitalističkoj realnosti, to bolje! Od Sokrata do Sartra, lik intelektualca nezamisliv je bez kritičkog stava spram dominantnih društvenih praksi. Istinski intelektualac derealizuje realnost, već samim tim što pokazuje da je svaka stvarnost stvorena, pa i promenljiva. Time ona gubi mistični status apsolutne činjenice koja parališe sposobnost kritičkog mišljenja.“
Upravo to nam se dogodilo u Sremskim Karlovcima, na prvom filmskom festivalu „Bdenje duše“: zahvaljujući većini prikazanih filmova – a od svih prikazanih (ukupno 12) posebno je na sve nas delovao kratki dokumentarni film autora Srđana Markovića i Milana Belegišanina Lasta – derealizovana je i demaskirana jedna nametnuta, sitnoprofiterska realnost!
Pred nas je, dakle, na nekoj otvorenoj vojvođanskoj ravnici, na njivi ili na pustari, u prvorazrednoj zabiti, negde na kraju sveta, prvo u totalu, pa u srednjem, pa onda i u krupnom planu, stao jedan paor, kao da se ukopao u zemlju! Jedan skroz-naskroz autentičan svinjar, stariji čovek pokriven kabanicom i sa velikom močugom u ruci. Zapušten, trapav i neobrijan. Valjda i kaljav, to se ne vidi. Bio je to prvi, a gotovo i poslednji, u stvari jedini potreban filmski kadar koji se pamti u ovom kriku duše, u filmu u kome je autor, vešto izbegavši da na bilo koji način „tehnički“ interveniše, da montira, da zumira i fokusira, da ubacuje fleš-bekove i sl, otkrio svu težinu, svu tu oporu poetiku i neobičnu sadržinu, sav jad, čemer, toplinu i suštinu jednog ubogog života „u tranziciji“, života, međutim, omeđenog i obeleženog uzvišenošću i nedodirljivošću ljubavi i duše. Jer to je priča o ljubavi o kojoj nas taj čovek, dolutao odnekud iz nedođije, izveštava. Svinjar, dakle, svojim nepismenim, spontanim i duboko emotivno izgovorenim rečima, započinje svoju priču o tome kako je našao i odgajio jednu malu lastu, kako za tu njihovu uzajamnu brigu i ljubav, jer i lasta se posle sasvim privila uz njega, niko od ukućana nije imao razumevanja, kako ga ta lastavica kada je malo ojačala i porasla, nikako nije napuštala, kako je sa njim dane i dane provodila i u kući i na polju… Kako je, na kraju, i nestala, poginula. Dogodilo se to posle njenog okupljanja sa drugim lastama i u vreme zajedničkog poletanja na jug. Nije se više vratila… Prestala je tako priča o lasti i o ljubavi koju u ovom času, u ovoj zemlji niko nije mogao ni da sanja, ni da očekuje! Čudo se dogodilo u Sremskim Karlovcima. Nestala je jedna lasta koju niko nije video, a koja je pred našim širom otvorenim očima isparila baš u času kada je izrasla u celovit i zaokružen dramski lik! Dakle, saznali smo šta se sve događalo u duši jednog svinjara, saznali smo priču o bestelesnoj, nekoristoljubivoj ljubavi, potekloj odnekud iz nepregledne vojvođanske ravnice, o ljubavi između čoveka i laste koja je bila u stanju da postavi ili da otkrije smisao nečijeg života …
Odgovor na osnovno pitanje smisla života, smatra Andre Malro, može da zadobije samo oblik religioznosti.
Nalazili smo se, znači, na pravom mestu: u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima, okruženi mladim bogoslovima, na liturgiji u Sabornoj crkvi, ali i na filmskim projekcijama u Svečanoj sali Gimnazije, gde smo, i oni i mi, mogli da vidimo i druge filmove odabrane za ovaj neobičan i, svakako, prelomni događaj u filmskoj festivalskoj praksi. Okolnost da smo većinu ovde prikazanih filmova mogli da pogledamo ne samo na nekim drugim festivalima nego i na malom televizijskom ekranu (Čuvari tišine Dragana Elčića, Dah Dejana Petrovića, Građanje Svetlane Paroški, Ko se zadnji smeje Miroslava Jovića, Između dva sveta Vladimira Borisavljevića, U početku beše reč Veljka Topalovića i Boška Savkovića, Studenički triptih Snežane Nikolajević i Dragomira Zupanca, Viminacijum Ilije Cerovića, dr Miomira Koraća i Violete Nedanovski, Autoportret – Jovo Petijević Danice Aćimović, Svaki dan se sunce rađa Gorana Dujakovića, Neimari Nikola Lorencin), niukoliko nije umanjila utisak premijernog događanja. Isti filmovi prikazani u jednom bitno drugačije komponovanom programu koji je sebi, pre svega, postavio za cilj pitanje duše, dobili su drugo, neobično i neočekivano značenje. Dogodilo se upravo ono što je u svojim filmovima Anima mundi (Duša sveta, 1991), Koyaanisqatsi (1982), Powaqqatsi (1987) i dr, predviđao da će se jednom dogoditi, istaknuti američki filmski reditelj Godfri Ređio: nastali su filmovi koji imaju dušu upravo zato što nemaju filmske junake holivudskog tipa! Možda nije slučajno što je Gofri Ređio Hrišćanskoj braći, katoličkom papskom redu, u Luizijani, prišao još sa 14 godina! On je, znači, 14 godina svoje adolescencije proveo u postu, tišini i molitvi. Taj put ga je i doveo do ideje kako da realizuje kritiku američke kulture. „Ja sam“, kaže Ređio, „pokušao da obrišem ceo prvi plan iz tradicionalnog filma i da pozadinu, ili ono što zovemo ‚druga ekipa‘, istaknem, i stavim u glavni fokus. Pokušavali smo da gledamo zgrade, mase ljudi, prevozna sredstva, industrijalizaciju, kao autonomne entitete. Isto tako i Prirodu: umesto da je posmatramo kao nešto mrtvo, nešto neorgansko kao kamen, mi smo želeli da je vidimo kao da poseduje svoj sopstveni oblik života, svoj entitet, neantropomorfizovan, nevezan za ljudska bića, prisutan mnogo biliona godina pre nego što su se ljudi pojavili na ovoj planeti.“
I kreatori filmskog festivala „Bdenje duše“ moraće, po svoj prilici, kad-tad, da se suoče sa pitanjem koje su sami inicirali, a koje glasi: Kada se na ovoj planeti pojavila duša?
Follow
