Nije ni preterana postmodernistička jezička parada poduprta sa svih strana cinizmom i patosom tobožnje zabrinutosti za nešto do čega zapravo nikome više i nije stalo, jer su i pitanje i predmet zabrinutosti već odavno u mnogome izgubili na značaju, te samim tim i zastareli, naprotiv. Radi se o suštinskoj i ozbiljnoj upitanosti, pozivu i pokušaju da se promisli sudbina umetnosti filma u nas, kako u kontekstu svetskih kinematografskih tokova tako i u situaciji našeg epohalnog društvenog i kulturnog tranzicionog udesa. Ako je pojam kapitulacije možda i preteran, ili preuranjen, jer vremena za borbu još ima, dotle je pojam krize više nego primeren.
Ako je za utehu, kriza vrednosti našeg savremenog filma nije drugo do klinička slika krize vrednosti naše savremenosti uopšte. Galopirajuće i nepripremljene tranzicione promene u domenu društvenog i ekonomskog života, na jednoj strani, i sve vidljiviji vektori ubrzanja ideološke, tehnološke i kulturne globalizacije, na drugoj, davali su i daju ne mali doprinos ovom nesnalaženju i pustošenju našeg filmskog stvaralačkog duha. Svakako da mišljenje o jednoj kinematografiji en general ne podrazumeva da se to mišljenje odnosi i na svaki pojedini film u njenom okrilju. Izuzetci uvek postoje, ali izuzeci ne čine jednu kinematografiju, nisu njen dominantni fon, ne određuju njen duh i njenu vrednost. Profilisana bukom i besom masovnih medija naša domaća kulturna situacija, ne samo kinematografska, danas je takva da svaka reč koja hoće nešto ozbiljno da saopšti, izrazi i osmisli, biva lako i brzo prekrivena agresivnim praznoslovljem i bahatim gromoglasjem onih koji nemaju šta da kažu a govore, neprestano i bez smisla.
Istini za volju situacija u kojoj se nalazimo nije nimalo povoljna za formiranje nove umetničke paradigme srpskog filma. Poraženi, razbijeni i rastrojeni na mnogim poljima materijalnog i duhovnog života teško se oporavljamo. U strahu da su sve naše ideje prokazane i sva osećanja ismejana zaklanjamo se iza tuđeg mišljenja i zavlačimo u tuđe forme duhovnog iskustva, samim tim i u tuđe forme postojanja. Time se, naravno, ne spašavamo, nego samo produbljujemo frustriranost i udaljavamo od ozdravljenja proširujući prazninu. Otuda i naša malodušnost i odsustvo samopouzdanja da sa više hrabrosti krenemo u potragu za vektorima novih ideja i nove osećajnosti. A svega toga nam nema i bez jedne nove odgovornosti, jer ono što nas je u minulom periodu najviše opustošilo i dalje pustoši bio je i jeste duh našeg neodgovornog ponašanja. Duh neodgovornosti je, pre svega, sebičan duh, jer brine samo o svojim uskim, partikularnim, ličnim interesima, bez da mari za javni interes i sudbinu celine događaja. S druge strane svaka neodgovornost jeste i emanacija prigluposti, nemoć intelekta da shvati kako interesi pojedinca određuju interese zajednice, ali i obrnuto, interesi zajednice interese pojedinca. Konačno svaka neodgovornost završava u nemoralnosti. Otuda biti neodgovoran znači biti nepouzdana i opasna ličnost, opasna po druge, ali i po sebe.
Šta je onda to što bi u našoj kinematografskoj situaciji označilo pojavu nove odgovornosti? Briga i misao o celini našeg kinematografskom bića, pre svega. Briga i misao o celini ispoljeni u svim domenima našeg kinematografskog organizovanja, institucionalnom, tehnološkom, produkcionom, prikazivačkom, kreativnom. Možda će se nekome ovo pozivanje na pojam celine, u vreme vladavine duha fragmentarnosti, razvodnjenosti svake čvrste forme, te poricanja osnovanosti svakog sistema, učiniti anahronim. Međutim, nije tako. Priroda koherentnih kulturnih organizama jeste da budu sastavljeni od niza različitosti, čak i suprotnosti, da bi mogli da budu celine. Celina ne znači monolit, već dijalektički skup delova u relaciji. Sve mora da je u relaciji ako pretenduje da ima smisla. To znači, prevedeno na jezik jedne poželjne kulturne politike, a iza toga i mogućnosti zasnivanja jedne nove kinematografske prakse, da nema osmišljavanja bez ucelinjivanja. A da bi se to postiglo, opet, potrebno je samo jedno: ne biti neodgovoran.
Ka tom cilju i sa tim zadatkom izlazi Novi Filmograf, časopis Udruženja filmskih umetnika Srbije.
Follow
