Nagrada žirija dodeljena je filmu Glasnik u režiji Orena Movermana (SAD, 2009.).
Crnci su vremenski ekonomična, zgusnuta ratna drama (svega 75 min.) o zapovedniku voda (Ivo Gregurević) koji tokom primirja priprema akciju izvlačenja tela svojih poginulih ljudi iz šume i istovremeno želi, usprkos primirju, da minira branu i tako nanese štetu neprijatelju. Tokom rata u gradu pod opsadom vod nazvan Crnci, zadužen za obavljanje prljavih zadataka, mora biti rasformiran jer je potpisano primirje. Preživeli članovi voda, mučeni svaki svojim ličnim osećajima krivice i dilemama, kreću u zadatu akciju i u šumi nalaze neprijatelja tamo gde su ga najmanje očekivali – u sebi samima. Prema rečima jednog od aktera, sarajevskog glumca Emira Hadžihafizbegovića, radi se o filmu u potpunosti ogoljenom od bilo kakve ideologije: ,,To jednostavno nije film o vojnicima i onima ‘preko puta’, već se radi o univerzalnoj psihološkoj drami koja je smeštena u domovinski rat. Onako kako mi razumemo endemske filmove poput Kurosave, odnosno japanski ili recimo skandinavski film, tako će i Crnci bit shvaćeni na taj način od strane inostrane publike. Jednostavno osećam da će film proći sjajno izvan granica Hrvatske’’. Hadžihafizbegović je dodao da mu je drago što je radio u filmu u kojem su uloge kreirane po glumcima, po unapred određenom kastingu. «I ovaj film za podlogu ima realna zbivanja, ali je duboko intiman i psihološki težak i govori sve ono što se na svim jezicima sveta i u svim područjima koja su doživela rat razume’’, istakao je u intervjuu za zagrebački Dnevnik ovaj glumac.
Movermanov Glasnik takođe je posredno jedna teška antiratna priča, sa puno prigušenih emocija koje kulminiraju u tenziji između zvaničnog saopštenja i ličnog, privatnog bola za stradalim vojnicima. Vil Montgomeri, koji se upravo izašao iz aktivne vojne službe, gde je zadobio povrede očiju i nogu, umesto odmora na rehabilitaciji dobija drugi, ozbiljniji zadatak – obaveštavanje porodica preminulih vojnika o tom tragičnom događaju. Vil ne može da poveruje da mu je, kao ranjenom ratnom heroju povratniku, dodeljen ovako zahtevan posao. Ali, u vremenu interneta, gde je dovoljno pritisnuti dugme za informaciju i gde se o ratu izveštava sa lica mesta, najbitnije je da zadatak bude obavljen brzo i efikasno. Poslednja stvar koju Vojska SAD želi jeste da majka sazna o sudbini svoga sina jedinca preko CNN-a. Iz neuobičajenog, šokantno intimnog ugla ovaj film pokazuje pravu cenu rata. Glasnik je dobitnik Srebrnog medveda za najbolji scenario u Berlinu 2009., a zapaženu ulogu u njemu ostvario je Vudi Harelson. Po rečima žirija FAF-a, radi se o izuzetno uravnoteženom delu, koje je istovremeno smelo i klasično.
Posebno priznanje žirija pripalo je inteligentnoj komediji nemačkog reditelja Fatiha Akina, dobro poznatog beogradskoj publici sa prethodnih izdanja Festivala: Soul kuhinja. Zagovornik veće društvene ravnopravnosti i radosti života, Akin kroz duhovitu priču o dvojici gubitnika koji pokreću najpre skroman a zatim egzotičan restoran sa živom muzikom, koji postaje apsolutni hit i među mondenskom klijentelom, nudi i suptilnu kritiku korumpiranih vlasti, klasne represije i tajkunske otimačine u uslovima naoko ,,uglađenog’’ savremenog nemačkog kapitalizma.
Od 2009. Festival autorskog filma ustanovio je i novu nagradu za najbolji film autora ispod 35 godina, sa ciljem da direktno podstakne stvaralaštvo mladih autora i trasira Beograd kao budući centar art-filma u ovom delu Evrope. Ove godine data nagrada – skulptura koja je rad umetnika Marka Basarovskog i Miloša Komada – dodeljena je filmu Ubio sam majku režisera Ksavijera Dolane (Kanada, 2009). Radi se o izvanredno stilizovanom mladalačkom filmu, koji jezikom bizarne komedije sa povremenim tragičnim momentima autentično odražava radikalne emocije mladića, rastrzanog između ljubavi i mržnje prema razvedenoj majci, odsutnom ocu i drugu-ljubavniku.
Stručni žiri Udruženja filmskih umetnika Srbije dodelio je plaketu Aleksandar Petkovic-Petko za najbolji snimateljski rad Kristijanu Bergeru za izuzetan autorski doprinos u igranom filmu Bela traka reditelja Mihaila Hanekea iz Austrije. Prema rečima Stručnog žirija, Bergerova fotografija u Beloj traci demonstrira visoki profesionalni artizam, držeći se ne samo dosledno zahteva reditelja već i nadgrađujući ideju režije, budeći emocije svojom likovno-narativnom ekspresivnošću. Remek-delo rekonstrukcije načina života u nemačkoj provinciji u osvit Prvog svetskog rata, Bela traka vidi porodičnu skrivenu perverziju i dečije ritualno zlo kao pretekst okrutnosti, nepravednosti i sebičnosti čitavog društva, koje će ga odvesti u do tada nezapamćen, uništavajući rat. Hladna, egzaktna crno-bela slika Kristijana Bergera nudi stabilni okvir zbivanja u repetitivnim paralelnim uglovima snimanja, koji u pojedinim scenama istovremene emotivne opustošenosti junaka i velike poetske lepote zgušnjava ključne momente života seljaka-kmetova: smrt i umiranje, fizički rad i rađanje. Odsustvo muzike, osim one čiji je fizički izvor, muzički instrument ili glas, vidljiv u kadru, ingeniozno podiže autentičnost celog filma održavajući i zvučnom kulisom uslove življenja ljudi toga doba. Nemilosrdna kritička oštrica Mihaila Hanekea usmerena je pre svega ka hijerarhijskom društvu, koje podređenost ljudi čini prirodnim i opravdanim, proizvodeći nemilosrdne uslove života eksploatisanih klasa i emotivno nasilje unutar viših staleža. Haneke je moralista koji nepravedno društvo vidi kao proizvođača iskonskog zla u ljudima, uključujući i fašizam čiji se koren posredno oseća u filmu, koje se naročito devijantno ispoljava u samoj deci, moralnim i duhovnim nastavljačima licemerja i zla odraslih. U ovom filmu autor se sa posebnim gađenjem i osudom definitivno obračunava sa konzervativnim patrijarhatom i svetošću očinske figure: pastor kažnjava sina zbog masturbacije vezujući mu ruke za krevet, dok udovac doktor šikanira ženu sa kojom živi i siluje svoju maloletnu kćerku. U tom smislu, film sadrži, svesno ili ne, doslednu feminističku notu, videći patrijarhalnu supremaciju očeva kao izvor društvene nejednakosti uopšte. Veoma značajan specijalni program u okviru FAF-a 2009. bila je retrospektiva novog rumunskog filma sa nekoliko premijernih naslova uključujući i odličan dokumentarac Novi talas rumunskog filma Mariusa Doicova i Vensana Gijotoa, (pored ovoga, festival je priredio omaž američkom reditelju Džonu Kasavetesu povodom 20 godina od smrti i 50 godina od premijere njegovog prvog filma Senke, kao i retrospektivu Aleksandra-Saše Petrovića povodom 80 godina od rođenja i 25 godina od smrti). Prema rečima Srđana Vučinića, umetničkog savetnika Festivala, logika stvarnosti jedan je od izvornih potencijala filmske umetnosti; ona nas uči da ponovo opažamo svet, obnavljajući naš otupljeni, vaspitanjem ukalupljeni i automatizovani saznajni aparat. Samo pred otvorenom dramaturgijom života gledalac se postavlja u situaciju egzistencijalnog izbora. Ovo su neki od presudnih razloga zbog kojih dela rumunskih reditelja, među kojima su Puju, Munđiju, Muntean, Nemesku, Porumboju, imaju poseban značaj. Ovi autori slede intuitivno čudotvornu moć stvarnosti, puštajući njenu nepredvidljivu logiku da sama kazuje umesto izlizanih konstrukcija i ,,poruka’’, čime vraćaju veru u zatomljene potencijale sedme umetnosti, zaključuje Vučinić u katalogu Festivala) Ova dugo očekivana retrospektiva može i domaćim filmskim stvaraocima mlađe generacije poslužiti kao dragoceni vodič kako se iz burne političke istorije, a na osnovu iskrenih i pregalačkih motiva i neupitno humanističke moralne pozicije, stvara jedna nezavisna i autentična nacionalna kinematografija.
Follow
