Na inicijativu nekolicine uglednih filmskih autora, ovaj centar je – na osnovu zaključaka Skupštine Udruženja filmskih proizvođača Jugoslavije od 17-og i 18. jula 1959 – osnovan Rešenjem Upravnog odbora istog Udruženja (broj 1233-1) od 25. decembra 1959. sa ciljem stručnog osposobljavanja filmskih radnika, usavršavanja domaće proizvodnje filmova u idejnom, umetničkom i tehničkom pogledu, kao i izdavanja publikacija namenjenih stručnom uzdizanju filmskih kadrova. Istovremeno je (rešenjem broj 1233-2) za prvog upravnika postavljen enomirani filmski scenarista i reditelj Vicko Raspor, čovek poznat po izuzetnim sposobnostima i ogromnom ugledu među saradnicima.
Neumorni Raspor je veoma brzo opravdao poverenje, organizujući veliki broj seminara, kurseva i predavanja, priređujući i umnožavajući skripta o raznim segmentima kinematografskih delatnosti, koja su pisali renomirani autori kao dr Vojislav Đurić, Ratko Đurović, Nikola Majdak, Marjan Matković, Vladimir Pogačić ili Branimir Sakač. Marta 1964 doneta je odluka o promeni naziva u “Institut za film”, sa namerom da se ustanova ozbiljnije počne baviti istraživanjem pitanja od značaja za unapređivanje delatnosti u oblasti filma, prikupljanjem dokumentacije o domaćoj kinematografiji, kao i aktivnijem izdavanju stručnih publikacija . Inženjer Mladen Golubović je tako napisao vrlo stručnu studiju o kinoakustici, Raspor i njegov zamenik (a od 1966 i naslednik) Momčilo Ilić, u saradnji sa Filipom Aćimovićem i Dušanom Stojanovićem objavljuju knjigu o filmskim žanrovima, a iz štampe izlazi i prevod studije o filmskoj montaži uglednog francuskog autora Rejmona Luvoa. Odmah zatim, u ediciji “Umetnost ekrana” objavljuju se i prevodi zapaženih teorijskih razmišljanja Marsela Martena i Žana Mitrija, kao i sva četiri toma kultnog dela Andre Bazena “Šta je film?”. Nastavljajući rad na ovoj ediciji, pod uredništvom uglednog profesora Dušana Stojanovića, štampano je čak 28 prevoda najznačajnijih radova iz oblasti teorije filma tog vremena, a veliki broj zapaženih teoretskih rasprava i studija izašao je i u časopisu “Filmske sveske”, koje su – takođe pod uredništvom profesora Stojanovića – izlazile gotovo 20 godina (1968-1986). Za Institut tih godina počinju da pišu i Bosa Slijepčević, Ranko Munitić, Ratko Đurović, Živojin Pavlović, Milan Ranković, Aleksandar Petrović… Godine 1970, direktor Momčilo Ilić sa timom vrednih saradnika (Radica Petronić, Branislav Obradović, Aleksandar Ješić) izdaje prvi tom (od ukupno pet) Filmografije jugoslovenskog filma, sa podacima o svim filmskim ostvarenjima snimljenih između 1945. i 1965, a sledeće godine izlazi iz štampe i prvi Godišnjak srpske kinematografije sa detaljnim opisom kinematografskih dešavanja u Srbiji tokom 1969. Pored “Filmskih svezaka”, Institut za film je takođe podržao i štampanje časopisa “Filmograf” (urednici Božidar Zečević i Predrag Golubović), objavljivanje brošura o pionirima našeg filma Bošku Tokinu i Slavku Vorkapiću, sećanja zaslužnih filmskih poslenika Mihajla Popovića, Miomira Denića i Vladimira Pogačića. U saradnji sa Univerzitetom umetnosti, izdato je i ključno delo naše filmske istoriografije, knjiga Bose Slijepčević “Kinematografija u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini 1896 – 1918”, nastala kao rezultat njenog dvadesetogodišnjeg neumornog istraživačkog rada o ovoj temi. Dostojan doprinos srpskoj istoriji filma dali su takođe i objavljene knjige Petra Volka, Ranka Munitića i Dejana Kosanovića. Sve u svemu, Institut za film je filmskim radnicima, ali i široj čitalačkoj publici, ponudio blizu 200 izdanja stručne literature o filmu.
Formalno-pravno su posle prestanka postojanja Udruženja filmskih proizvođača Jugoslavije, osnivačka prava Instituta za film preneta na Savez filmskih radnika Jugoslavije , a od marta 1969 na Udruženje filmskih radnika Srbije . Juna 1980. godine prava i obaveze osnivača Instituta za film preuzelo je Udruženje filmskih umetnika Srbije , ali je na vrlo neobičan način – Rešenjem od 28. avgusta 1995 – tadašnja Vlada Srbije (sa potpisom potpredsednika Slobodana Babića) preuzela deo osnivačkih prava i posle smrti direktora Predraga Golubovića, postavila novog direktora i novi Upravni odbor Instituta, a da o tome nije obavestila ni Udruženje filmskih umetnika kao osnivača (koji je po važećem Zakonu o javnim službama jedino imalo pravo imenovanja i razrešenja direktora), niti bilo koji organ u samom Institutu . Ovu promenu je odmah zatim u odgovarajućem sudskom registru zabeležila i sudija tadašnjeg Okružnog privrednog suda Mirjana Trninić, i pored toga što za to nije imala ni saglasnost Udruženja filmskih umetnika kao prethodnog osnivača, niti odobrenje bilo kog organa samog Instituta za film .
Zakonski problematično preuzimanje Instituta za film od strane države Srbije nije međutim bila i jedina nevolja koja je zadesila ovu ustanovu. Demokratske promene u zemlji su 2000. godine donele i nove kadrove u kulturi i nova shvatanja kulturnih prioriteta, koja nisu imala mnogo razumevanja za delatnost Instituta za film. Projekti Instituta su drastično smanjeni, finansijska podrška Institutu se svela samo na isplaćivanje plata zaposlenih, pa smo na primer u 2001. godini imali situaciju da je pomoć države u sufinansiranju samo jednog domaćeg igranog filma iznosila otprilike onoliko koliko je bilo celokupno davanje Institutu za tu godinu . Ali i pored svega ovog Institut za film uspeva da za vreme ministra Lečića opstane, bar na papiru.
Konkurs Ministarstva kulture iz 2002 godine je, međutim, bio značajan i po tome što je jedan od članova komisije za procenu prispelih scenarija bio Đorđe Milićević, predstavljen javnosti kao naš čovek koji je posle 40 godina uspešne scenarističke karijere u Americi odlučio da se vrati u zavičaj i svojim ogromnim iskustvom pomogne našoj posrnuloj kinematografiji da stane na noge . Ministar i njegovi saradnici su znali da cene ovo žrtvovanje gospodina Milićevića i istom obezbedili prostorije i neophodna novčana sredstva za rad “Srpskog filmskog centra”, kojeg je Milićević osnovao sa grupom svojih istomišljenika sa ciljem da napravi instituciju koja će na jednom mestu objediniti rad svih kinematografskih delatnosti.
Ubrzo na političkoj sceni Srbije dolazi do novih promena u vlasti pa jednu demokratsku vladu zamenjuje druga demokratska vlada (sa članom SPO Draganom Kojadinovićem kao ministrom kulture), koja je – kako se ispostavilo – takođe visoko cenila kvalitete renomiranog Amerikanca Milićevića. Juna 2004 nova vlada je imenovala potpuno novi Upravni odbor Instituta za film , koji će zatim – septembra 2004 – doneti Odluku o promeni naziva Instituta u “Filmski centar Srbije”, a zatim i Odluku o usvajanju statuta novostvorene ustanove , da bi potom, novembra 2004, Vlada Srbije na mesto direktora Filmskog centra Srbije postavila upravo gospodina Milićevića . To što pomenuti gospodin nije imao visoku spremu (predviđenu Statutom) očito da nikome nije smetalo, a to što su sve pomenute odluke Upravnog odbora bile donete bez potrebnog kvoruma, i to što je neophodne saglasnosti ministra kulture na doneti statut dala nepoznata osoba, čiji potpis nije mogao identifikovati ni jedan od (preko stotinu) zaposlenih službenika u ovom Ministarstvu, takođe nije nešto oko čega bi se bilo ko u našoj državi mogao uzbuditi . Zanimljivo je da je ceo postupak dovođenja Milićevića tako pažljivo isplaniran da je danas gotovo nemoguće o tome naići na bilo kakav trag, jer se zapisnici Upravnih odbora FCS-a na primer, kao ni ostala dokumentacija iz ovog perioda, ne mogu pronaći ni u arhivi Filmskog centra Srbije, niti u arhivi Ministarstva kulture, niti među spisima u Trgovinskom sudu u Beogradu.
Milićević je dakle krajem 2004. stupio na mesto direktora Filmskog centra Srbije. S obzirom da stalno zaposleni u bivšem Institutu nisu bili dovoljno sposobni da prate njegov rad, Milićević je angažovao nove saradnike (bez ikakvog prethodnog iskustva u kinematografiji) i sa njima započeo veliki broj skupih projekata, a za sve to dobio bezrezervnu podršku ministra Kojadinovića. Ono malo dokumenata što je ostalo u FCS posle Milićevićevog odlaska pokazuje da je za tri godine njegove vladavine, pored stalno zaposlenih, u Filmskom centru Srbije bilo angažovano 23 “honorarca” i da je od Ministarstva kulture za razne projekte Centru isplaćeno oko 2 miliona evra. Tako je naprimer za nastup srpske kinematografije u Kanu 2006. potrošeno preko 100.000 evra, za organizovanje sednice Eurimaža u Srbiji oko 75.000 evra, za (nepostojeći) Internet portal srpske kinematografije oko 20.000 evra, za program B2B na Festu 2006 itd. Ni za jedan od ovih projekata nije napravljen finansijski niti bilo kakav drugi izveštaj, niti je Ministarstvo kulture tražilo da vidi kako su potrošena ova sredstva.
Institut za film je, pored ostalog, posedovao i tri radne prostorije u samom centru grada, sa ukupnom površinom od oko 335 m2. Kako je po mišljenju novog direktora rad na tri lokacije značajno usporavao efikasnost Centra, Milićević se potrudio da nađe jednu veću prostoriju u kojoj bi se mogli smestiti svi zaposleni, pa je posle određenih konsultacija (sa zasad neidentifikovanim ličnostima) preduzeo akciju da se tri pomenute lokacije zamene za jednu “sjajnu” prostoriju od 500m2 u Zagrebačkoj ulici. Uprkos protivljenju zaposlenih, Milićević je uz pomoć predsednice Upravnog odbora (i bliske saradnice ministra Kojadinovića) Ane Vučetić uspeo da od Upravnog odbora dobije odluku o ovoj zameni, iako na toj sednici nije bilo potrebnog kvoruma (prisutno 4 od 9 članova Upravnog odbora), niti je za ovaj postupak dobijena neophodna saglasnost ministra kulture, niti Republičke direkcije za imovinu, niti je shodno tome napravljen bilo kakav ugovor sa Poslovnim prostorom Opštine Stari Grad o predviđenoj zameni . I pored toga, Milićević je sve službe FCS-a prebacio u (samo za njega) “sjajni” prostor u Zagrebačkoj ulici, za koga se ubrzo ispostavilo da nema ni blizu pomenutih 500 m2, da je isti u neposrednoj blizini železničke stanice, da je na trećem spratu (bez lifta i grejanja) i da uz sve to zgrada pripada Zadužbini Luke Ćelovića, koja će najverovatnije – sudskom odlukom – uskoro biti vraćena na upravljanje Beogradskom Univerzitetu. Zaposleni Filmskog Centra se dakle, umesto korišćenja tri prostorije u centru grada (za koju nisu plaćali nikakvu zakupninu i čija je tržišna vrednost najmanje deset puta veća od Zagrebačke ulice) uskoro vrlo lako mogu naći na ulici, ili će biti prinuđeni da za korišćenje svoje “sjajne” prostorije plaćaju zakup po tržišnim cenama.
Follow
