I kao da će čitav Belle Epoque Nikole Stojanovića biti obeležen ovom pragmatično-poetičnom ambivalencijom. Stojanović je pre svega vrsni poznavalac istorije i teorije filma, stoga u ovom ostvarenju dramaturški i rediteljski ništa nije slučajno. Glavni junak, Anton Valič, sin bogate udovice Pauline, jevrejskog porekla, prelazi svoj inicijacijski put tokom adolescencije – njegovo rođenje blizu je (ili se čak poklapa) sa otkrićem filma i kinematografa 1895. godine. Dakle, epoha od 1910. godine do početka Prvog svetskog rata predstavlja odrastanje i sazrevanje kako Antona (u tumačenju Davora Janjića, sa ‚ovo puno duše‘), tako i filma kao sedme umetnosti. Anton postaje očaran filmom i ubrzo savladava prve korake upotrebe kinematografa – poetičan „na oca“, često se sukobljava sa hladnom i proračunatom majkom (dramski nijansirana odlična Radmila Lazić), koja u filmskim predstavama vidi samo mogućnost zarade. U jednoj majstorski napisanoj sceni, majka u svom budoaru ugošćuje inspektora policije, spušta roletne i priprema štimung kao za nastupajući seksualni performans, ali i inspektor i gledalac ostaju obmanuti – Paulina, umesto svojih čari, otkriva kinematograf. Njen sin Anton prolazi kroz tipično romantičarske momente sazrevanja – nametnuta veridba sa bogataškom ćerkom, platonska ljubav prema devojci niže klase, Jovanki simpatizerki „Mlade Bosne“ i revolucionarki, i konačno, realizacija ljubavi sa kabaretskom plesačicom (i prostitutkom) Erži.
No, da li je u pitanju niz koincidencija ili težina teme koja se neizbežno nadvila na oba autora kroz dve izražajno različite umetnosti, književnost i film – tek, pet godina pre završetka snimanja Poslednjeg tanga u Sarajevu, 1985. godine, pisac Radoslav Petković objavljuje roman Senke na zidu smeštajući svog junaka, Ivana Vetručića, u milje susedne prestonice. Vremenski i prostorni raspon nešto je širi, obuhvata period prvog kinematografa, bioskopa u Beogradu 1908. godine, potom London za vreme Prvog svetskog rata i ponovo Beograd posle rata. Junak ovog pomalo zaboravljenog i nepravedno zapostavljenog Petkovićevog romana takođe postaje zaražen filmom, a ta se bolest ne leči, već poput sifilisa, obožavaoce vodi u svojevrsno ludilo. Vetručić, pobegavši od husarske mobilizacije u Srbiju, kao u kakvom filmu, u njemu nepoznatom Beogradu upoznaje i Đuru Jakšića i priče koje kolaju oko misterioznog Apisa i njegove „Crne ruke“. Draži žene spoznaje najpre preko pokretnih slika a tek onda u zagrljaju „profesionalke“ Belle. Film je ispred života, kao što je i ideja pre sveta pojavnih stvari.
Za razliku od Antona Valiča, junaka filma Nikole Stojanovića, koji je istorijska ličnost, Vetručić je plod piščeve fikcije, kao pokušaj da se istoriji prilazi romantizovano-ironizovano, da se u nju ušunja, da se u uglu nekog njenog kadra pojavi poput posmatranog aktera. Prostitutka Bella iz Petkovićevih Senki na zidu mašta da zaigra u dugo najavljivanom Karađorđu (prvom srpskom dugometražnom igranom filmu). Istorijska je činjenica da će Luj de Beri, strani snimatelj u Beogradu, boraviti na poziv Svetozara Botorića, vlasnika bioskopa „Pariz“ i producenta filma Karađorđe – i u Poslednjem tangu u Sarajevu on je jedan od junaka, a tumači ga seks simbol osamdesetih, Alen Nuri. Radoslav Petković svog junaka vodi do kafane „Zlatna moruna“ na Zelenom vencu, naglasivši da će ona tek postati okupljalište nekolicine iz organizacije „Mlada Bosna“. A junaci Stojanovićevog filma, iz istoimene organizacije, prebacivaće šifrovane poruke u pomenutu kafanu.
I Valić i Vetručić kriće se radije u tamu bioskopske dvorane ili kinooperatersku sobicu. Lepše je snevati uljuljkan u filmski onirizam no izlaziti na ulice Sarajeva na kojima su anti-austrougarske demonstracije ili pak Londona pod uzbunom i ratnim sirenama.
No, Anton Valić svojim kinematografom ovekovečiće istorijske trenutke neposredno pre atentata Gavrila Principa na Franca Ferdinanda, kojim je započeo Prvi svetski rat. Šta se drugo moglo zabeležiti okom kamere na večito neuralgičnim prostorima Balkana? U Francuskoj, film je nevino počeo Ulaskom voza u stanicu ili Polivenim polivačem, kasnije je Žorž Melijes napravio prvi SF, Putovanje na Mesec, a u Sarajevu, na Balkanu, filmske slike koje su načinili ne gostujući snimatelji, već oni čija krv dolazi iz balkanskog srca tame – te filmske slike ulaze i u celokupnu istoriju, a ne samo u istoriju filma. Belle Epoque Nikole Stojanovića, stoga ironizuje lepa vremena, zatišje pred buru. Junaci su duboko uronjeni u kontekst u kome žive – politička ubistva, špijuniranje, dvostruke igre, pripreme atentata – ispod istorije filma u Sarajevu leži kripto-istorija ravna špijunskom trileru. Kabaretska plesačica Erži je dvostruka špijunka, a pomenuti snimatelj, Luj de Beri, u Stojanovićevom snoviđenju, doušnik je Apisa! Radoslav Petković i ne želi da ironizuje – senke su (već) na zidu, to nisu samo senke pokretnih slika na platnu, to je taj večiti saspens, večita napetost, tajna, dvostruko značenje. Ono što je za Nikolu Stojanovića Belle Epoque za Vavu Petkovića je period „horora i komedije“ (kako glasi naslov jednog poglavlja).
Ali, film opstaje, on ima poslednju reč – rat počinje, Anton Valić je regrutovan ali odlazi sa osmehom. Njegov film otkupljen je za distribuciju u Zagrebu. Voz sa regrutima odlazi iz Sarajeva, i taj ponovni balkanski haos koji je hipocentar evropskih potresa, taj izlazak voza iz stanice u poslednjim kadrovima Stojanovićevog filma, još jedna je potvrda inverzije, jugoslovenskog prostora kao druge strane ogledala zapadne Evrope.
Stilski i žanrovski, Belle Epoque Nikole Stojanovića citira Kabare Boba Fosa – kabaretske numere daju brehtovski komentar na stvarnost van scene, one karikiraju ali donose i ubojitost – često je istina daleko snažnija kada je na sceni. Radoslav Petković završava svoj roman ironičnom konstatacijom da je došlo vreme mjuzikla – ovo je filmski žanr koji eksplicitno svojoj strukturom poziva na razbijanje narativnog kontinuiteta. Stvarnost će postati još užasnija, a mjuzikl će potisnuti istorijske spektakle.
Stojanovićev film i Petkovićev roman postaju diptih u kome tkiva srastaju u neraskidiv zagrljaj – nije samo Drina taj često zašivani a uvek zjapeći šav, već i ista misao – umetnost nadrasta one koji se upisuju u istoriju, umetnici i sanjari ipak ne ćute kao muze dok topovi gruvaju. Oni kazuju ranije, rečima Sfinge, ili nakon krvavih pokolja. Ali za ovo drugo – kolika je potrebna distanca? I završimo ovaj pokušaj komparacije dva dela, Stojanovićevog i Petkovićevog, odlomkom iz Poslanice Efežanima, kojom Petković otvara Senke na zidu:
Jer naš rat nije s krvlju i s tijelom,
Nego sa poglavarima i vlastima,
I s upraviteljima tame ovog svijeta,
S duhovima pakosti ispod neba.
Follow
