Ivan Novčić: Poricanje smrti u filmovima Emira Kusaturice (II)

Dostojevski nije verovao u uspešnost prelaska književnih dela u drugi medijum. Da je kojim slučajem doživeo stvaranje filmske umetnosti, verovatno, bio bi iznenađen činjenicom da su njegova književna dela jedna od najčešćih koja su se adaptirala za novi medij.

Kusturica je nekoliko puta propagirao svoju zamisao da adaptira najpoznatija književna dela Andrića, Dostojevskog i Markesa, ali ostalo je samo na toj ideji. Verovatno je ostalo na tome, zbog straha, da će upuštanje u realizovanje velikih poduhvata ekranizacije poznatih dela biti veliki filmski promašaj zbog njihove težine i strukture. Ta njegova želja proistekla je iz velike ljubavi prema književnosti, i svetski priznatim piscima, koje je tokom svog života iščitavao. Ruska književnost je nesumnjivo njegova redovna inspiracija. Iako do sada te velike projekte nije realizovao, u njegovim dosadašnjim filmovima prisutan je uticaj poetike i filozofije, pre svega Dostojevskog. Još uvek postoji zamisao da se snimi film po čuvenom romanu Zločin i kazna koji bi ispitao savremenog Raskoljnikova reditelja, a siže bi se sastojao u nagovoru bogatog čoveka da mu ubije ženu; za uzvrat on bi dobio novac sa kojim bi mogao da snimi film. Problem predstavlja postmoderna umetnost koja nije zainteresovana da crpi takve motive i pretače ih u neko delo. „Kako objasniti dilemu Raskoljnikova ubiti – ne ubiti ako televizija po ceo dan prikazuje leševe na koje niko ne obraća pažnju”,[2] objasnio je Kusturica. Kusturica razliku između književnosti i filmske umetnosti, između pisca i reditelja, objašnjava različitim postupkom stvaranja. Pisac je individualni stvaralac koji stvara svoje delo u časovima intime, reditelj pak stvara sa drugim ljudima, nije u poziciji individualnog sineaste. Na problem gubitka veze između filma i literature ukazuju pojedini kritičari. Problem predstavlja i tzv. nestajanje filma-romana u srpskoj kinematografiji, ali ne u smislu filmske adaptacije, kako zapaža Srđan Vučinić, „već u smislu romanesknih kvaliteta koji krase naše vrhunske filmove“.[3] Pored filma Tri Aleksandra Petrovića, Okupacije u 26 slika Lordana Zafranovića on navodi film Otac na službenom putu kao trag u našoj svesti „ravan punoći utiska koji ostavljaju neki od najboljih romana srpskog (ili hrvatskog) jezika tog vremena.“[4] I druga značajna Kusturičina ostvarenja sadrže ovu supstancu romanesknog, verovatno, u svom stvaranju nesvesno ukrašena literarnim uticajima.

 

Kusturičina najčvršća veza sa Dostojevskim jeste u naslovljenom lajt motivu koji je preuzet iz jednog intervjua. „Umetnik prolazi kroz razna čistilišta i kontroverze praveći umetničko delo. Dostojevski je plaćan po tabaku papira, a istovremeno je gubio novce u Badenu Badenu. Te stranice su morale da imaju svoje uporište u njegovim kontroverzama, u njegovim borbama sa đavolima i čudima, gde između crnog i belog, dobrote i zla, postoji njegova osećajnost koja to može da meri, i onda da u toj formi celovitosti pokuša da svoju autentičnu reakciju na to ispriča. Utoliko moja reakcija u tom intervjuu bila je na tu ideju, da čovek prolazi kroz razna iskušenja i čuda, i oseti bipolarnost ljudskog života u samome sebi“.[5] Baden Baden je, osim mesta u kojem je Dostojevski gubio na kocki veliku količinu novca, bio i izvorište sukoba sa Turgenjevim. „To je bio idejni spor sa Turgenjevim o Rusiji i Evropi, koji je izazvao prekid njihovih odnosa za dugi niz godina“.[6] Sukob se vezuje za roman Dim u kojem je Turgenjev promovisao zapadnjaštvo i negirao nacionalne ideje slavjanofilstva i počve. Sa ovim sukobom može se poistovetiti i spor Abulaha Sidrana i Kusturice po pitanju tumačenja ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.

„Sve što se ne radi svesno nalazi se projektovano u nesvesnom, i vi toga ne možete biti svesni u sadašnjosti, a isto tako ne možete ni da mu odolite“.[7]

Kusturica konstantno prati sudbine malih i običnih ljudi koji su žrtve velikih istorijskih i socijalnih potresa. „Kusturica slavi marginalnost i neprekidno se stavlja na stranu poniženih i uvređenih“[8] što pretpostavlja veliki umetnički uticaj Dostojevskog na njega. U romanima Dostojevskog „etički negativni likovi nisu primeri za način kako ne valja živeti, nego su oni redovno životniji, pa čak i prikladniji za neku vrstu identifikacije, od pozitivnih likova.“[9]  Tu se , pre svega, misli na dubinu rešenja koja nam nude junaci koji se nalaze na nižoj etičkoj lestvici. Čitav taj set likova nalazi se i u Kusturičinim filmovima i oni pretpostavljaju junaka-ideologa koji jeste u jakoj korelaciji sa ideologom kod Dostojevskog.[10] (Ideja o hipnozi, komunizmu, slobodnom letu itd.). U prvim pripovetkama Dostojevskog vidimo sliku gradske sirotinje i u njima on odaje simpatije prema stradalnicima. To su stanovnici kvartova sa napregnutim životom, puni iluzija, vlažni, mračni sutureni, sobe koje prokišnjavaju. Ismejavanje romantičnog idealizma u Zapisima iz podzemlja je isto što i preispitivanje američkog sna u Arizoni. Poput ruskih klasika, Kusturica ima razvijeno rediteljsko čulo budnog posmatrača koji prikuplja najsitnije izraze lica, usta i očiju, hvata najsitnije nijanse misli i osećanja i iz života ih pretače u film. Dostojevski svog poznanika, carinskog činovnika, uvodi u literaturu preko Marmeladova. Kusturica sa sobnog zida prenosi motiv mesečarenja na film, kojeg nije bilo u scenariju. Fjodorova ljubav, Marija Dimitrijevna, potresna je slika Nastasje Filipovne iz Idiota. Patrijarhalnu atmosferu iz svog doma Kusturica uvodi u neke od svojih filmova, naročito lik svoga oca. Svog dedu iz života u film Kusturica uvodi preko Muzamera u Ocu itd.

Moguću identifikaciju likova kod Dostojevskog i junaka Kusturičinih filmova možemo da pronađemo u bezgraničnoj patnji zbog mučnog razdvajanja osećanja; u fabuli romana Dostojevskog primetni su kontrasti poroka i vrlina, „široko su zahvaćene teme intelektualaca kmetskog porekla, ljudi iz nižih slojeva društva, vlastelinskih orkestara i spahijskih umetnika.“[11] Mnogoglasje, karakteristično za Dostojevskog, primećujemo kod Kusturice u raznolikosti života i složenosti ljudskih doživljaja. Takođe, Kusturičini junaci skloni su da se emotivno vežu za osobe koje su prilično starije ili mlađe od njih; Luka-Sabaha; Aksel-Elejn; Crni-Natalija; Deda-učiteljica; Dino-Doli Bel. U ranom periodu kod Dostojevskog, u romanu Gazdarica, kod Murina se razbuktava strast prema mlađoj pastorki Katarini. Nastasja Filipovna iz Idiota postaje predmet životnih razonoda starijeg bogataša Tockog. Karakteristični su ljubavni trouglovi i junaci ne pripadaju uvek samo jednom čoveku ili ženi. Unutrašnja drama deteta u Njetočki Nezvanovoj je isto što i Malikova unutrašnja porodična drama.

Promašena samoubistva, o kojima smo pisali, kao čest motiv kod Kusturice, sasvim slučajno se poklapaju sa promašenim samoubistvom Ipolita iz Idiota. „Dostojevskog samoubistvo zanima više nego prvi smrtni greh, ubistvo, te je samoubica na stranicama dela Dostojevskog više nego ubica. U svim njegovim glavnim romanima neizostavno neko sebe ubija, ili pokušava da ubije“.[12] Kod Kusturice, takođe, samoubice dominiraju u odnosu na one koji ubijaju iz strasti. Kod Kusturice, ipak, na kraju samo Grejs iz Arizone i Ivan iz Podzemlja konkretizuju svoju težnju ka suicidu.

Knez Miškin iz Idiota je „rajska dimenzija bivstva… u kome se, živeći u nekoj nepojmljivoj osmozi, sustiču stvarnost i nemogućnost raja“.[13] On je sinteza genijalnosti i hendikepa, onoga što Kusturica propagira u svojim filmovima. On je polusiromah i bolesnik, a istovremeno oduševljava porodicu Jepančin svojim vanredno lepim rukopisom. On poseduje veliki talenat u proceni ljudi i neka je vrsta proroka. Još na početku romana pogađa Rogožinov karakter i prorokuje ubistvo Nastasije.

Zločin i kazna je filozofski roman na kriminalnoj osnovi, ali i psihološki roman. Dom za vešanje je film o „nemogućnosti etničkih manjina da se izvuku iz svog položaja“.[14] Oba umetnička dela su romani o ljudskoj patnji i saučesništvo njihovih stvaralaca u njima. „Svako doba traga za svojim Raskoljnikovom“.[15] Perhan nosi duh Raskoljnikova jer je u dilemi kako da pobedi strašno čudovište oličeno u zlu, a da ostane čiste duše. U obojici se odvija snažna unutrašnja borba sa savešću i borba protiv veoma moćnog protivnika. Na kraju, obojica shvataju da je to nemoguće, pa Perhan u trenucima svoje moralne propasti ključ vidi u osveti, Raskoljnikov, ubistvo zelenašice vidi kao poklon svoj patnji ljudskoj. Pokretač tog besa i katarze kod Raskoljnikova je Sonja sa Konogardijskog bulevara i sestra Dunja, kod Perhana bolesna sestra Danira, animozitet i odvratnost od strane Azrine majke Ruže koja ističe njegovo siromaštvo, a nipodaštava vrline, i želja za opstankom i egzistencijalnim preporodom. Jedan je siromašni obrazovani student iz provincije, drugi je siromašni neobrazovani Ciganin iz predgrađa Sarajeva, a ono što ih spaja je neslavni epitet koji razara njihova bića. Perhan naslućuje kao i Raskoljnikov, koji u Sonjičinom udesu vidi budućnost svoje sestre Dunje i njene udaje za Lužina. Perhan je potresen scenom u kojoj se pripadnici Ahmedove bande slade Cigančicom. U trošnom autobusu njegove misli lete ka bolesnoj sestri Daniri. Grad monstrum koji razara Raskoljnikova je grad monstrum u Zavetu sa kojim se suočava ruralni mentalitet. Socijalni faktori koji su Sonju iz Zločina i kazne odveli u prostituciju prete i Jasni iz Zaveta koja nema zaštitu u vidu očinske figure i čija se majka takođe bavi prostitucijom.[16] Perhanova ideja je ideja osvete i kako smo rekli, apsolutno je nekoristoljubiva. Ubistvom Ahmeda on ne nasleđuje njegovo bogatstvo niti nasleđuje njegov razrađen posao u svetu kriminala. I Raskoljnikov ubistvom samo rešava misao. „… Idejnost i nekoristoljubivost su sinonimi“.[17] Mihail Bahtin primećuje da  „Dostojevski, poput Geteovog Prometeja, ne stvara neme robove ( kao Zevs), već slobodne ljude, kadre da stanu pored svog tvorca, da se ne slože sa njim, pa čak i da se pobune protiv njega“.[18]

Mihail Bahtin navodi specifične odlike književnih žanrova u oblasti ozbiljno-smešnog. Ti žanrovi ujedinjeni su dubokom vezom sa karnevalskim folklorom i prožeti „karnevalskim osećanjem sveta“[19]. U karnevalskim tonovima, na rođendanu Nastasije Filipovne iz Idiota, kada junaci treba da ispovedaju svoj najlošiji postupak u životu,[20] sasvim slučajno pronalazimo sličnost sa malim igrama na rođendanu Elejn iz Arizone u kojima junaci ispovedaju svoju istoriju suicidalnih snova. Bahtin, približavajući se Dostojevskom, izdvaja dva žanra iz ove oblasti: sokratski dijalog i menipsku satiru, odnosno „menipeju“[21]. Menipeja je slobodna u maštovitoj inspiraciji i fantastici, junaci se dižu u nebo, silaze u podzemni svet, dolaze u izuzetne životne situacije. Ona je spoj slobodne fantastike, simbolike i mistično religioznog elementa sa ekstremnim i grubim naturalizmom društvenog podzemlja, prikazuju se moralno-psihička čovekova stanja, neobuzdano maštanje, neobični snovi, strasti i samoubistva i puna je oštrih kontrasta i oksimorona kao i socijalne utopije. „Ove odlike menipeje primećujemo kod Dostojevskog“, napominje Bahtin.[22]

Kada se govori o žanrovskim karakteristikama Kusturičinih filmova oni se pre bilo kakve klasifikacije dele na rane i kasne, a zatim u zavisnosti od vrste filmske kritike svrstavaju u porodične drame, ratne filmove, melodrame, slepstik komedije i dr. Slobodno možemo reći da sveukupno njegovo stvaralaštvo prožima karnevalski osećaj sveta i da Kusturica od svakog filma pravi nešto što je samo njemu svojstveno film-menipeju, a film-menipeja u svakom smislu ekvivalentan je književnom stvaralaštvu Dostojevskog.

_______________________________________________________________

(1) U: Vladimir Kolarić, Estetika preobražavanja kao osnov estetičkih shvatanja F.M. Dostojevskog, Zbornik Matice srpske za slavistiku, (82), 7-18.

(2) Kusturica najavio snimanje filma o Dostojevskom u Rusiji, Dnevne novine Blic, od 20.07.2011. god. Na: http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/267135/Kusturica-najavio-snimanje-filma-o-Dostojevskom-u-Rusiji

(3) Srđan Vučinić, Rađanje kentaura, str. 38

(4) Isto, str. 38

(5) Emisija Agape, Emir Kusturica i Vladeta Jerotić- Stvaralaštvo, Studio B, 2011.

Na: http://www.youtube.com/watch?v=iFJFbTx4poo. Kusturica govori da se njegova izjava odnosila na paktiranje sa đavolom u vreme kada je snimao film Otac na službenom putu.

(6) Leonid P. Grosman, Dostojevski, Srpska književna zadruga, Beograd, 1974. str. 381.

(7) Žan Mark Buino, Mala knjiga o Emiru Kusturici, str. 67.

(8) Goran Gocić, Emir Kusturica:Kult margine, SKC, Beograd, str. 22

(9) Leonid P. Grosman, Navedena knjiga, str. 120.

(10) „Svi glavni junaci Dostojevskog, kao ljudi ideje, apsolutno su nekoristoljubivi ukoliko je ideja stvarno zagospodarila dubinskim jezgrom njihove ličnosti… ( njima nisu potrebni milioni, njima je potrebno da reše misao)… U tom smislu su apsolutno nekoristoljubivi i Raskoljnikov, koji je ubio i opljačkao staricu zelenašicu, i prostitutka Sonja, i saučesnik u ubistvu svoga oca― Ivan; apsolutno je nekoristoljubiva i ideja „ mladića“― da postane Rotšild.“ Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, ZEPTER BOOK WORLD, Beograd, str. 83.

(11) Milivoj Solar, Suvremena svjetska književnost, Školska knjiga, Zagreb, 1997, str. 108.

(12) Danilo Kabić, Čitanje Dostojevskog: samoubistvo, Akademska knjiga, Novi Sad, str. 33.

(13) Srđan Vučinić, Navedena knjiga, str. 61

(14) Žan Mark Buino, Mala knjiga o Emiru Kusturici, Kalekom – Le mrak, Beograd, str. 6.

(15) Srđan Vučinić, Navedena knjiga, str. 121

(16) Alkoholizam roditelja, nemaština, rani gubitak majke, očev drugi brak, oskudno obrazovanje, nezaposlenost i uporedo sa tim nezasita jurnjava za mladim telom u velikim kapitalističkim centrima, sa podvodačima u jazbinama-to su glavni razlozi bujanja prostitucije. Umetnička pronicljivost Dostojevskog bez greške je uočila ove socijalne faktore i pomoću njih odredila biografiju Sonje Marmeladove. Leonid P. Grosman, Navedena knjiga, str. 339-340.

(17) Mihail Bahtin, Navedena knjiga, str. 83

(18) Isto, str.8

(19) „Karneval- to je predstavljanje bez rampe i bez podele na izvođače i gledaoce. U karnevalu su svi aktivni učesnici, svi sudeluju u karnevalskoj igri. Karneval niko ne posmatra, niti, strogo govoreći, neko predstavlja. U njemu se živi, živi se po njegovim zakonima, dok ti zakoni važe, to jest živi se karnevalskim životom. A karnevalski život jeste život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, to je, u izvesnoj meri, – život okrenut naopačke-, -svet s druge strane- ( – monde à ľenvers-). “. Isto, str. 116.

(20) Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Idiot- knjiga prva, Imperija knjiga, Kragujevac, 2010. str. 167

(21) Mihail Bahtin, Navedena knjiga, str. 102-113

(22) Isto, str. 115.