Ivan Novčić: Poetika poricanja smrti u filmovima Emira Kusturice

„Na Kusturičinim svadbama ljudi jedu, pevaju i igraju kao da im je poslednje u životu“.(1) U Ocu je prikazana svadba Seninog brata Fahra, u Podzemlju čak imamo tri svadbe: Petra Popare sa Natalijom, svadbu na kojoj se ženi Jovan, Poparin sin, kao i u završnoj sceni. U Domu za vešanje film počinje plačom neveste, prikazana je Perhanova i Ahmedova svadba, u Crnoj mački centralni događaj je svadba na kojoj i dolazi do raspleta, u Životu prikazan je hedonistički ispraćaj Miloša u vojsku, u Plavom Ciganinu film počinje kolonom svatova, u Zavetuna kraju filma prikazuje se svadba dede i seoske učiteljice. Rekviziti koje on koristi puni su života: ribe, mačke, ptice, pokretljivost i uzlet, sve vaskrsava i sve se budi. Svadbena veselja upotpunjuju koncept slavljenja života koji Kusturica uporno neguje i junaci u njegovim filmovima ne mogu da pobegnu od sudbine. Njihovo sazrevanje duboko je ispraćeno susretima sa ljubavlju i suočavanjem sa smrću.

Ipak, polazeći od životne filozofije svoga oca da je smrt neproverena glasina, on je napisao knjigu u formi autobiografije koja je njegova stvaralačka suma, zbir njegovih misli i jedna istorija života ovenčana usponima i padovima. Poetika Kusturice bazirana je na tome da je život ispitan, a smrt nije, zato je njena tajnovitost i svođenje njene misterioznosti na tabloidni nivo jedan od najinteresantnijih detalja u njegovom stvaralaštvu.

Samoubistvo, (2) kao ozbiljan „filozofski problem“ (3), Kusturica razrešava beketovski sa izvesnom dozom apsurda. Beketovsko poimanje problema, u vidu promašenog ili odloženog samoubistva, prepoznatljivo je u dijalogu Estragona i Vladimira u Čekajući Godoa. Besmisleni i komični detalji Beketove junake udaljavaju od planirane akcije. (4) Kusturica se ruga smrti kao i Beket. Osim što njegovi junaci neprestano ustaju iz mrtvih oni se čak i „cere i u lice smrti“(5). Deda iz Zaveta obraća se ikoni rečima: „Zoveš ti mene da ja malo dođem kod tebe. Ti misliš da te se ja plašim. Ma kakva da je ta tvoja smrt, nije gora od mog života“. Aleksić iz filma  Život je čudo obraća se Luki, iritiran njegovom pričom o samoubistvu, kao odgovor na njegovu zabrinutost zbog zarobljavanja Miloša i njegove slutnje da mu se nešto nije desilo rečima: „To je lako. Smrt ne boli, prijatelju, muka je živjeti“. Za njega je bolna patnja i neizvesnost. Njemu u suštini nije strašna smrt već saznanje o njoj. Grejs iz Arizone je opsednuta samoubistvom. Kotlić za vodu iz Oca, scena sa zvonikom iz Doma za vešanje, najlonska čarapa u Arizoni, vešanje Ivana u Podzemlju, sva ta mala promašena samoubistva, koja se verovatno spontano nižu u skoro svakom filmu, jesu izraz sopstvenih rediteljevih problema i misaone supstance o kojoj on neprekidno razmišlja, supstance koja se nalazi u njegovoj podsvesti. „Ako samoubistvo uzmete ozbiljno, može vam praviti probleme na svakom koraku. I zato ste prinuđeni da ga relativizujete, da mu se rugate“. (6) Priroda zbija neumesnu šalu sa čovekom koga pretvara u prah. Smrt čovek gleda kroz maglu, ona je za njega neobjašnjiva i nema te terapije koja bi mogla da pomiri čoveka sa svojom smrću. Sva ta njena katastrofičnost naterala je autora da u vidu ovakvih scena, gutanjem pilula koje se rugaju smrti, ublaži njene tragove ledenog užasa jer ona je uvek užasna, iako se ponavlja i dešava svakodnevno, ona je nešto na šta čovek ne može da se privikne. Uz pomoć bljeska boja iz njegovih filmova, koje su Šagalovi obrisi, komedija prerasta u tragediju, a tragedija u komediju. „Smrt je neizreciva i ne može da se predstavi nikakvim simbolom. Tvrditi bilo šta drugo, znači banalizovati je. Smrt je beskonačna, ne da se ni zamisliti“(7). Kusturica je ne zanemaruje niti banalizuje, ali se sprda sa njom u čemu vidi jedini način izlečenja ljudske psihe od „poricanja smrti, od našeg odbijanja da je u potpunosti shvatimo, ukrotimo, ovladamo njome ili da je se potpuno oslobodimo“(8). Dubok problem smrti pozitivisti tumače kao prirodnu pojavu i privremeno umiruju čoveka, za religiozne ona je posledica greške, a razum nam govori da je ona neizbežna. „Čovek dobija priliku da pobedi smrt tek onda kada se zagleda u bezdan njenog ledenog užasa“(9). Moderan čovek je opsednut i zaokupljen površnostima, olako gubi sposobnost da prihvati smrt i nesposoban je da uspostavi vlast nad njom. On duboko veruje da može da je porekne i da živi bez nje.

Renata Salecl objašnjava ljudsku strepnju pri pomisli na ideju o smrti koja je u vezi sa činjenicom da mi s tim nemamo nikakav izbor i da imamo tu moć, ili izbor, da sami okončamo život. Ona napominje da je savremena umetnost opsednuta smrću i umiranjem i da se bavi na način koji sažima napore društva da tu smrtnost po svaku cenu odgodi. Ili pak pretvara smrt u samo još jedno umetničko ostvarenje (10). Pravi primer za to je Grejs iz Arizone. Ona pripada velikom broju Kusturičinih likova koji su opsesivni neurotici (11). Na kraju filma ona izvršava samoubistvo koje je tokom celog filma odlagala ili koja su bila promašena. Njene prve reči u filmu su: „Da li si ikada razmišljao o samoubistvu ?“, i ta misao pratiće ovaj neobičan lik tokom celog filma. Kontradiktornost u završnim scenama, na rođendanu koji slavi Elejn, ne nazire se, i njene reči mogu se protumačiti kao vid izlečenja. Svi junaci govore o smrti. Pol govori o tome kako bi voleo da umre u 35-oj godini, Aksel opisuje svoju sahranu, dok Elejn evocira uspomene iz detinjstva kada je kao devojčica razmišljala o smrti. Jedino Grejs negira smrt, kaže da bi volela da živi, a nakon toga odlazi u sobu i počinje senzacionalne pripreme za samoubistvo. Šta Grejs gura u smrt, s obzirom da je histerična pustinjska kuća naprasno postala idilična slika? Žan Mark Buino prihvatanje sopstvenog okončanja života, kao Grejsin izbor, tumači njenim pronalaženjem životnog smisla u zatvorenosti i iluzijama, dok su one postojale. Kada se pojavila otvorenost za rešavanje problema ona je posegnula za samoubistvom (12). To je analogno tezi Čezara Pavezea, italijanskog pisca, odnosno, njegovim poslednjim rečima iz dnevnika: „Što bol postaje razgovetniji i konačniji to instikt za preživljavanjem više jača i svaka pomisao na samoubistvo jenjava.“ (13) Grejs izglađuje odnose sa majkom, koja zahvaljujući njoj ostvaruje san o letenju, Aksel pokazuje naklonost prema njoj, nestalo je sve ono što ju je opterećivalo. Darivanje poklonima svojih bliskih prijatelja i majke ukazuje na njen potpun preobražaj. Međutim, ona je još ranije izabrala. Svoje viđenje još pre toga naglasila je Akselu rečima: „Nemam drugi izbor“. Denotativni nivo koji krasi završnu scenu Grejsinog samoubistva jeste udar groma koji spaljuje drvo kao simbol rušenja američkog sna.

Likovi skloni suicidu istovremeno su i osvetoljubivog karaktera. Ankica se sveti Meši zbog ženskog principa i potkazuje ga vlastima, Grejs se sveti Akselu iz ljubomore i uništava letelicu koju uporno pokušava da napravi Elejn, Ivan se sveti Marku zbog podruma i ubija ga na kraju filma, Markova izdaja osveta je svom najboljem prijatelju zbog rivalstva oko Natalije.

Poetika poricanja smrti očigledna je kod junaka Podzemlja. Petar Popara u dramatičnim trenucima bombardovanja Beograda ne želi da umre gladan i dok su ulice prepune leševa njegov cilj je osvajanje Natalijinog srca. Hedonistički osećaj života pokazuje i Marko Dren prilikom masturbacije dok bombe padaju. Junaci ovog filma ne obaziru se mnogo na smrt koja ih okružuje i na njene ledene tragove užasa koje ostavlja za sobom.

Kusturičino poimanje smrti u vezi je sa njegovim detinjstvom, sa njegovom dečijom nespoznajom najveće ljudske tajne. „Dete ne prihvata smrt. U tome i jeste tajna dečije duše“ (14). U filmu Otac na službenom putu reditelj i scenarista nam, kako primećuje Slobodan Novaković, „očima dece otkrivaju lepotu malih ljudskih gestova u istorijskom košmaru“ (15). Malik poslednji put viđa Mašu, svoju prvu ljubav, u bolničkim kolima, i zna da je smrtno bolesna, ali za njega ona se samo više nikad nije vratila, samo je video čika doktora koji se sutra pojavio sa nekom crnom trakom na belom mantilu. Nema leša, niti sahrane, samo stiže vest o njenoj smrti i za Malika je ona neprihvatljiva, samo znak neproverene glasine. Malikovo poimanje smrti prepoznatljivo je i na sahrani Jožinog oca: „Ja sam znao kada neko umre da ga više nema, ali nisam znao da ga nigde nema“. Dečak Cane iz Zaveta na kraju filma ugledao je povorku svatova i pogreba, koje jedna drugoj idu u susret, i ne prihvata da je deda u kovčegu kako to samo dete može da ne prihvati. Ugledavši dedu kao mladoženju, Cane doživljava ushićenje. I na početku filma Plavi ciganin kao i u Zavetu na kraju filma, imamo sudar povorke svatova i ljudi koji ispraćaju preminulog kao transportovanje života u smrt i obratno. Gubitak svoje prve ljubavi Malik doživljava iz perspektive viđenja smrti koja je u dubokoj korelaciji sa dečijom nevinošću. U dečijoj svesti nema mesta za smrt. Dino iz Sjećaš li se Doli Bel?, uz samrtničku postelju oca, prihvata i shvata neizbežnost ljudske konačnosti sa već izgrađenim egoističkim shvatanjem i načinom življenja. Za razliku od Dina, koji je izgubio metafizičku nevinost, najmlađi sin neizbežno zlo izbacuje iz svog okruženja, kod njega se porušeni sistem, zbog smrti oca, vraća kada ugleda bicikl koji je tako dugo čekao. Kusturica, afirmišući neorealistički pricip, uspostavlja vezu između dečje nespoznaje smrti i dečjeg nemanja morala (16).

Kusturica je kao dete ugledao mrtvog čoveka, ali on kao dete ne poznaje zlo i greh i ne prepoznaje smrt ni kao prirodnu pojavu ni kao posledicu greške, niti mu razum govori da je ona neizbežna. Sa čuvenom rečenicom svoga oca „smrt je neprovjerena glasina“ (17), koja duboko nipodaštava osećaj da je to stanje najvećeg zla i koja ne stoji u istoj ravni ni sa pozitivističkim, filozofskim, religioznim niti bilo kakvim drugim poimanjem smrti, koje u suštini samo postavlja problem, a ne razrešava ga, Kusturica se njegoševski približno tajni smrtnosti ili besmrtnosti: „ovoga su u grobu ključevi“ (18). I sam naslov knjige duboko opisuje nemogućnost racionalnog saznanja o neutešnoj katastrofi ljudske duše, o smrti o kojoj čovek apsolutno ništa ne zna.

 

Ivan Novčić

_______________________________________________________________

(1) Goran Gocić, Kult margine, SKC Beograd, 2004, str. 180.

(2) „Zastupljenost ovog problema u literaturi nije toliko izražena. Možda se od svih književnosti ruska književnost ponajviše bavila ovim motivom“. Đorđe Despić, Spiralni tragovi, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, str. 139.

(3) „Postoji samo jedan istinski ozbiljan filozofski problem: samoubistvo. Odgovor na suštinsko pitanje filozofije jeste zapravo razmišljanje o tome da li život vredi ili ne vredi da se proživi. Sva ostala pitanja-da li svet ima tri dimenzije, da li duh ima devet ili dvanaest kategorija-dolaze nakon toga. To su igrarije, treba najpre da se odgovori na ovo suštinsko pitanje.“ Alber Kami, Mit o Sizifu, Paideia, Beograd, str.

(4) Samjuel Beket, Čekajući Godoa, Školska knjiga, Novi Sad, 2004, str. 205-206.

(5) Goran Gocić, Navedena knjiga, str. 144.

(6) Žan Mark Buino, Mala knjiga o Emiru Kusturici, Kalekom, Beograd, 1995, str. 61.

(7) Rob Vederil, Kolaps kulture, Klio, Beograd, 2005, str. 117.

(8) Isto, str. 120.

(9) Vladimir Varava, Etika neprihvatanja smrti, Logos, Beograd, 2009, Str. 5

(10) Renata Salecl, Tiranija izbora, Arhipelag, Beograd, 2014, str. 124.

(11) Svi likovi iz filma Arizona drim su opsednuti nečim: Pol je opsednut glumom, Leo trgovinom automobilima, Elejn je opsednuta letom, Akselova opsesija je Elejn, dok je Grejs opsednuta samoubistvom na čemu konstantno insistira.

(12) „Od sreće koju ona traži sve vreme filma, ona odustaje u trenutku kada se sreća pojavljuje u stvarnosti.“ Žan Mark Buino, Navedena knjiga, str. 82.

(13) U: Aleksandar Damjanović, Filozofija samoubistva, Engrami-časopis za kliničku psihijatriju, psihologiju i granične discipline, 2005, str. 93.

(14) Vladimir Varava, Navedena knjiga, str. 62

(15) Slobodan Novaković, Film kao metafora, Institut za film, Beograd, str. 44

(16) „U Viskontijevoj Opsesiji-delu presudnom za afirmaciju neorealističkih principa- glavni junak, posle zločina koji je izvršio, pita jedno dete: −Misliš li da sam rđav?−, a dete mu odgovara: −Ne!−, ( jer ono što ne razumeju i što ne mogu da oproste odrasli opterećeni svojim iskustvom, to mogu da razumeju i opravdaju deca, s obzirom da je −moral detinjstva pre svega nemanje morala−, kao što je govorio Andre Bazen, pišući o Klemanovim Zabranjenim igrama).“ Isto, str. 44.

(17) „Način na  koji je otac rastjerao strah od smrti ispred mojih očiju, ličio je na lakoću kojom snažan vjetar sjeverac razbija oblake na nebu. Sjećanje na taj događaj je kasnije, kad god je trebalo, podupiralo moju ranjivu prirodu. Ako se za smrt kaže da je neprovjerena glasina najfinijom se anestezijom poništi efekat zastrašujućeg kraja ljudskog života. Činjenica da je otac deklasirao smrt i sveo je na nivo tabloidne istine uvijek i iznova stizala je zajedno sa očevom duhovitošću i njegovom oštroumnom hercegovačkom prirodom i vraćala mi je hrabrost “. Emir Kusturica ,Smrt je neprovjerena glasina, Novosti, Beograd, str. 293.

(18) P. P. Njegoš, Gorski vijenac; Luča mikrokozma, Narodna knjiga, Beograd, 2005, str. 175.