Ta činjenica dobija gotovo tragične dimenzije dodatnim saznanjem da se “samoukidanje” Instituta za film dogodilo upravo u trenutku u kome je bio najpotrebniji, dakle u vremenu opšte devastacije kulturnih vrednosti u kinematografiji i drugde. Onaj ko je o tome odlučivao moraće da se sa ovim činjenicama suoči danas ili sutra, ali je to slaba uteha. Gubitak je ogroman, a šteta nenadoknadiva.
Jednim potezom i bez ikakvog objašnjenja, iz svesti kulture izbrisan je deo naše filmske pameti u poslednjih pola veka. Tako. Kao da se radilo o neprofitnom kiosku.
Nije bilo značajnijeg imena ili pojave u našem filmu koji na neki način nisu ostavili traga u košnici ideja i poslova Instituta, u svoje vreme vodeće institucije naše filmske kulture , koju su prepoznavale sve vlade i režimi, pa i razne države, sve do našeg smutnog vremena. Najgore od svega je što se zbog iznenadnog i ničim obrazloženog ukidanja Instituta niko nije uzbudio. Osim jednog popularnog kolumniste, koji je napisao nešto u šta se teško i danas može poverovati: «Institut je i trebalo ukinuti, jer i ovako ničemu nije služio. A država je, posredno, skinula jednu tešku brigu s vrata”. Sasvim u duhu petparačkog vremena u kome živimo.
Radi pravilnijeg informisanja javnosti, mora se reći da stvar stoji – upravo obrnuto. Teška odgovornost tek je obešena o vrat. Toga radi dužni smo da, u najkraćim crtama, podsetimo čemu je Institut za film četiri decenije služio.
Prvom polovinom šezdesetih godina prošlog veka jedna grupa filmskih umetnika i kritičara na čelu sa Radošem Novakovićem i Vickom Rasporom (za koje se danas sve više ispostavlja da su dali neizmeran doprinos razvoju našeg filma) zaključila je da se oseća nasušna potreba za osnivanjem institucije koja bi se sistematski i kontinuirano bavila bitnim vidovima unapređenja filmskog stvaralaštva – od dopunskog obrazovanja filmskih radnika (1960), preko sistematskog sređivanja i publikovanja činjenica od značaja za razvoj kinematografije, do širenja stručnih saznanja i objavljivanja tada veoma oskudne literature o filmu (1965). Formalni osnivač bilo je Udruženje filmskih radnika. U ovoj grupi, koja je, bezmalo, predstavljala prvu postavu naše tadašnje filsmke inteligencije, pored Novakovića i Raspora, nalazili su se još i Filip Aćimović, «duša» Jugoslovenske kinoteke, Momčilo Ilić, direktor Instituta za film od osnivanja, Aleksandar Ješić i – dr Dušan Stojanović.
Ovaj potonji, naš vodeći filmki intelektualac, filmski kritičar i teoretičar, profesor teorije i estetike filma na tadašnjoj Akademiji, bio je, bez sumnje, naš najveći erudit iz oblasti filma u XX veku. Ličnost harizmatska, profetska, neprikosnoveni arbitar u pitanjima filmske umetnosti. Sasvim uslovno i bez daljih upoređenja na štetu jednog ili drugog, Stojanović je u našem filmu mogao igrati ulogu kakvu je Skerlić imao u novijoj srpskoj književnosti. (Sada se tek vidi koliko je fatalna bila prenagljena, ali konsekventna Stojanovićeva odluka iz ranih sedamdesetih – da o domaćem filmu ne napiše više ni slovca!). Stoga se sav bacio na svetske izvore. Njemu i Iliću imamo da zahvalimo što je naš Institut za film profilisan na najboljim iskustvima Britanskog filmskog instituta (osnovan 1933), paralelno sa nešto docnijim Američkim institutom za film (osnovan dve godine posle beogradskog , 1967) i što je, čak u evropskim razmerama, ostvario veliku kulturnu dobrobit. I dok pomenute dve institucije žive i cvetaju na korist svojih naroda i sveta, služeći kao uzor ustanovama koje danas ima bezmalo svaka država – nama ostaje gorak ukus što smo bez ikakvog razloga i na svoju ruku sahranili ono što su stvarali naraštaji naše filmske pameti, za upotrebu generacijama koje dolaze.
Trebalo je tada, 1965, pokrenuti u mrtvom moru jednu stručnu i marljivu ekipu, koja bi pokupila, proverila, stručno obradila i klasifikovala relevantne činjenice iz oblasti filma i njemu bliskih medija (u konspekt je odmah ušla i televizija, koja se još nalazila na samom početku). Zašto je važna baza podataka u jednoj oblasti društvenog života “od posebnog interesa”, izgleda da ćemo morati ponovo da objašnjavamo. Za sada je, međutim, dovoljno konstatovati da je svaki budući osvrt na naše stvaralaštvo bespogovorno , dakle sine qua non, upućen na empirijske resurse iz dvadeset i sedam tomova Godišnjaka srpskog filma, sa posebnim osvrtom na bivšu SFRJ, u kojima su obrađene i publikovane sve relevantne činjenice o kinematografu i bliskim medijima na tlu bivše Jugoslavije, od 1969. godine . Naše ukupno kulturno pamćenje počiva na ovom divovskom poslu (mora se ovde zapisati: vodili su ga uzorno, skoro tri decenije Aleksandar Ješić, Brana Obradović, Ljubica Milenković-Tatić i Radica Petronić sa saradnicima), sa kojim smo prednjačili u odnosu na druge kinematografije i vremenom uspostavili visok kulturni standard, ispod koga danas ne ide ni jedna zemlja u okruženju. Sada smo se, vlastitom nepromišljenošću, vratili na začelje, čak i u odnosu na kinematografije koje 1969. nisu ni postojale.
Dalje, trebalo je na osnovu činjenica sačiniti kompletnu, tačnu i detaljnu Filmografiju ne samo srpskog, nego i jugoslovenskog filma. Njen prvi tom pojavio se još 1970, obuhvatajući period od 1945. godine, da bi se zatim periodično obnavljao do dana današnjeg (pet tomova). Ni to našem vodećem kritičaru Vicku Rasporu ne beše dovoljno, nego je za naučne potrebe sačinio Predmetnu filmografiju jugoslovenskog filma, u kojoj se mogu pronaći ne samo filmovi već i kulturne i socijalne stratifikacije našeg društva u drugoj polovini XX veka (17 tomova). Bez Institutove Filmografije, danas se više ne može zamisliti ikakav pogled na filmsko stvaralaštvo u XX i XXI veku. Pitam se koliko je puta u životu i sam onaj kolumnist, koji je bez zazora napisao da sve to nije služilo ničemu, premetnuo preko ruke ove bazične knjige? Jer, drugih nema. Izvan Institutove Filmografije nema ničega što je stvoreno u ovoj oblasti . To su i danas basic books našeg filmskog kontinuiteta i pamćenja. Da ovo pamćenje treba izbrisati i zakopati, spreman da se složim sa svim kolumnistima ovog sveta, ali ne i sa onim, koji je – gle ironije! – i sam deo te iste tekovine.
Već u prvoj godini postojanja, Institut za film otpočeo je sa popunjavanjem najupadljivije praznine u nas: sa sistematskim izdavanjem filmske literature. I tu je glavnu ulogu opet odigrao prof. dr Dušan Stojanović. U ediciji Umetnost ekrana, koju je egzemplarno uređivao, do Stojanovićeve smrti izašlo je dvadeset i osam tomova kapitalnih dela svetske teorijske misli o filmu, bez kojih se danas ne može zamisliti ikakav, a kamo li estetički ili kulturološki pogled na najvažniju umetnost XX veka.
Prvi broj "Filmskih svezaka"
Zbog pravilnog informisanja javnosti moraćemo da ovde navedemo da su u toj ediciji, na srpskom, izašla dela Marsela Martena , Žana Mitrija, Andrea Bazena, Edgara Morena, Žilbera Koen-Seaa, Zigfrida Krakauera, Albera Lafea, Ježija Plaževskog, Noela Birša, Pitera Volena, Kristijana Meza, Đanfranka Betetinija, Jurija Lotmana, Endrju Tjudora, Dadli Endrua, Zbignjeva Čečot-Gavraka i Jana Petersa. Izbor je bio znalački: tek posle nas Amerika je otkrila većinu ovih autora, koji danas predstavljaju osnovno gradivo na njenim visokim školama za film. Aktuelnost neverovatna: mnoge od njihe izašle su godinu ili dve posle prvog izdanja u matičnoj zemlji. Ove knjige postale su uskoro nezamenjiva štiva, udžbenici na kojima su vaspitavane generacije naših filmskih profesionalaca. Budući da je štampane u malom tiražu, one dostižu danas astronomsku cenu na crnom tržištu, jer se ne može zamisliti poznavalac medijske scene koji ih nema bar jednu ili dve (to se, inače, tačno može izračunati po broju i poreklu citata na poprištu javne reči). Uz Umetnost ekrana izašlo je još dvadesetak naslova dopunske literature, među kojima i dva izdanja trotomne Istorije filmske umetnosti Gregora i Patalasa, koje odavno nema iako je udžbenik na FDU i svake godine stavlja u obaveznu literaturu za prijemni ispit. Kultne knjige Bunjuela, Kurosave, Trifoa, Hjustona, Ejzenštejna, Felinija i Roselinija upotpunjuju ovu plejadu, na koju se nadovezuju lični pogledi domaćih autora, od Mike Popovića i Vladimira Pogačića, preko Živojina Pavlovića i Aleksandra Saše Petrovića do Rastka Ćirića.
Među blagotvorne posledice ovakvog izdavačkog zamaha spadala je i pojava generacija domaćih filmskih pisaca, koji su pili sa ovih izvora: Ranka Munitića, samog Dušana Stojanovića, Slobodana Novakovića, Bogdana Kalafatovića, Branka Vučićevića i drugih, kao i kapitalnih istoriografskih dela Bose Slijepčević, Dejana Kosanovića i Petra Volka, koje su kameni-temeljci naše istorije filma. Sve u svemu sto sedamdeset i pet tomova prvorazredne građe iz oblasti filma i bliskih medija, “biblioteka snova” za ovaj deo Evrope, iz koje su četiri decenije naveliko baštinili i svi koji su čitali srpski!
Eto, u tome se ogledala glavna strategija Instituta za film.
Eto čemu je Institut za film časno i predano služio.
Pa da nije učinio ništa osim ovoga, tu ustanovu bi trebalo odlikovati najvišim ordenom koji se daje u Srbiji i obezbediti joj solidnu radnu perspektivu. Umesto toga, ta ista država odlučila je da ga – ukine! Ne samo da je sa odlaskom Dušana Stojanovića i “stare garde” Instituta nastala oseka u izdavačkoj delatnost ove kuće, nego je u Srbiji i Crnoj Gori sasvim zamrla, svodeći se na neka sporadična izdanja i glad, koju ne pamte ni najstariji.
Šta reći? Šta tek reći o Stojanovićevim i Institutovim Filmskim sveskama, vodećem časopisu za estetska i teorijska pitanja umetnosti filma, koje su ostavile duboku brazdu u svekolikoj našoj kulturi i izvršile nemerljiv uticaj na naraštaje domaćih filmskih stvaralaca i pisaca. Između 1968. i 1986. izašlo je 84 broja Filmskih svezaka, koje su predstavljale jedinstvenu pojavu na evropskom, pa i svetskom referencijalnom ekranu svog vremena.
Da, Filmske sveske imale su evropski ugled i svoje mesto u elitnim bibliotekama. Sećam se jednog rečitog primera. Početkom osamdesetih našao sam se u Pezaru, na famoznom Nuovocinema, kada je tamo Jugoslavija predstavljala “filmsku planetu” (Marten) sa oko stotinu filmova i nekoliko autorskih retrospektiva, čemu je velik doprinos dao Institut za film iz Beograda. Izašao je za tu priliku obiman zbornik na italijanskom (Venecija,Marsilio 1982), čiji je sastavljač i direktor «Mostre», kritičar “Avantija” i profesor Univerziteta u Pizi, Lino Mičike, sa oduševljenjem pisao u uvodu knjige: “Dovoljno je setiti se da je Jugoslavija jedna od malobrojnih evropskih zemalja u kojoj, evo već četrnaest godina izlazi časopis za teoriju filma i filmologiju Filmske sveske na čijim se stranicama sistematski objavljuju domaća i strana teorijska razmišljanja o filmu”… završavajući (da sad ne citiram ceo opsežan izvod) konstatacijom da, uz objavljivanje najznačajnijih savremenih radova iz ove oblasti, angloameričkih, francuskih, ruskih, poljskih, italijanskih i drugih, tu dejstvuje “jugoslovenska teorija filma vrhunskog nivoa” iz koje on, Mičike, tada predstavlja reprezentativan izbor.
U privatnom razgovoru rekao mi je sledeće: “Koliko znam, tako nešto još ne postoji u Evropi. Potpun sadržaj sa anotacijama svih objavljenih tekstova trebalo bi neizostavno objaviti na italijanskom, francuskom i engleskom. Bio bi to korak od sedam milja za svetsku teoriju i estetiku filma!”. Na moju bojažljivu primedbu da bi to bio obiman i skup posao, bez razmišljanja je ponudio da njegova “Mostra” publikuje ovu bibliografiju. Stvari su, na žalost, uskoro krenule drugim tokom, da bi se časopis takođe iznenada i ćutke ugasio, ne zato što mu je “istekao vek” (na protiv, bio je tada u svom zenitu i svaki njegov novi broj očekivao se sa nestrpljenjem!), nego zato što je i on bio pogođen opštim sunovratom duhovnih vrednosti drugom polovinom osamdesetih godina, jasnim znacima raspada druge Jugoslavije i njene kulture. Institut za film, koji je, kao izdavač, hrabro i časno stajao iza Stojanovićevog preduzeća i sam je bio pogođen dramom vremena, pa uskoro izgubio i svako interesovanje za ovakve poduhvate. Već skoro dve decenije osećamo svi zajedno ogroman dug i odgovornost što Filmske sveske ne izlaze i što se time nanosi šteta našoj kulturi.
(Učinjen je, doduše, jedan pokušaj da se Filmske sveske ožive. Prvi broj “nove serije” pripreman je tokom prolećnog rata 1999. i izašao odmah po bombradovanju, ali dalju sudbinu časopisa nisu zapečatile bombe, nego nekompetencija i nesposobnost onih, koji su Filmske sveske nasledili “u masi” već pokojnog Instituta. Pojavila su se, sa ogromnim pauzama, još dva nasumična izdanja, amaterski bleda i slabo pripremljena. Bolje da nisu).
Sličnu sudbinu podelio je i Filmograf, časopis drugačijeg profila, čije novo izdanje sada držite u rukama. Između 1976. i 1989. izašlo je 45. brojeva ovog stručnog časopisa, koji je šesnaest godina bio aktuelna enciklopedija filmskih dešavanja na tlu Jugoslavije. Posle deset godina (1986) izašla je kompletna bibliografija Filmografa od više hiljada antotacija! Gotovo da nema oblasti ili pojave u našem filmu koju nije “pokrivao” Filmografov stručni tim, na nivou cele države. Nije propast druge, pa zatim i treće Jugoslavije bila jedini razlog što se Filmograf ugasio.
U prostorijama Instituta za film: Veljko Despotović i Vlastimir Gavrik, 1986.
Prilike u samom Institutu su se izmenile i više nisu pogodovale nikakvom ozbiljnom poslu, osim posećivanja svetskih festivala i pokušajima da se na njima ponešto ušićari.
Nisu jedino “objektivne okolnosti” uticale na strahovit pad enegije i kompetencije Instituta za film da održi stvaralački kontinuitet. Istom merom, ako ne i više, preovladao je “subjektivni momenat”, koji se tokom osamdesetih i devedesetih polako okretao od opisane, glavne strategije i pretvarao u neku vrstu poslovnog servisa za promociju našeg filma u inostranstvu. Kako je dotadašnja služba “Jugoslavija filma” koja se bavila festivalima i plasmanom, umirala sa svojom državom, tako je i Instutut preuzimao i na kraju sasvim preuzeo njenu delatnost. Posle uspešno organizovane jugoslovenske revije u pariskom “Boburu” 1986. godine (bila je to, istovremeno, i “labudova pesma” filmske Jugoslavije), Institut je uspostavio nove priroritete, koji su se glavnim delom odnosili na promociju po svetskim festivalima i učešću u raznim međunarodnim aktivnostima. Ubacivši se u prazan prostor između nestalih, sa jedne, te inertnih saveznih instiutucija, sa druge strane, Institut je, vlastitom inicijativom, postajao neka vrsta nezvanične agencije za poslovnu promociju i plasman našeg filma u svetu. Ubedivši relevantne faktore da je bolje da ovu međunarodnu aktivnost, o državnom trošku, vodi on, nego sama država, negdašnji Institut postao je tako istureno, spoljno odeljenje svih Miloševićevih ministarstva za kulturu, sasvim zanemarivši glavne ciljeve zbog kojih je osnovan. Godišnjaci su prestali da pojedinačno izlaze još 1985, Filmografije se u devedesetim pretvorile u kanske kerefeke nemogućeg formata i nezdravih ambicija . Umetnost ekrana doživela je, bez vidnog razloga, desetogodišnju pauzu i zatim se sasvim ugasila. Napuštena je svaka dugoročna, stručna izdavačka politika, a knjige su se pojavljivale sporadično, tek sa zaglavljem Instituta. Gašenjem vitalnih funkcija Instituta stvoren je potpuni vakuum, ogromna praznina u našim saznanjima. Ceo jedan proces, koji smo već smatrali usvojenom kulturnom tekovinom, naglo je bio zaustavljen, prekinut. Izgubili smo u hodu, udaljili se od glavnih tokova.
Uprkos činjenici da su u njemu radili ili rade mnogi veoma stručni, pošteni i vredni ljudi , ugled Instituta padao je iz godine u godinu, dok se na kraju nije srozao do konačara, izvođača štandova po Kanu i drugde. Neprestano se igrajući sa samostalnošću i identiteom, svodeći ovu ustanovu na putujući marketinški servis ministarstva i svog direktora, Instutut je godinama nestajao iz javnog i kulturnog života.
Plakat za našu reviju u Parizu, 1986.
Tako je, što se i moglo očekivati, doveo sebe u položaj da ga isto ministarstvo, došavši na neke drugačije ideje, jednostavno – ukine.
U tome sam spreman da se delimično složim sa onim kolumnistom, koji mi nikako ne izbija iz glave. Institut je, u poslednjih deset godina zbilja služio uglavnom poluprivatnim ambicijama i tako pružio izvestan alibi za “samoukinuće”, zbog koga se niko nije uzbudio. Niko, osim one vredne i poštene grupe njegovih radnika, samotnih “čuvara vatre”, koja je danas prepuštena sudbini, neizvesnosti, milosti i nemilosti novih činovnika.
Ali je naše pamćenje duže. Upravo zbog tog, kolektivnog, da ne kažem nacionalnog pamćenja Institut za film je i osnovan. Tri decenije pružao krunske dokaze o svojoj službi narodu. Ovde smo tu službu opisali u sasvim kratkim crtama, ostalo je još za neku drugu priliku, a žao nam je što nemamo više prostora da se poimence zahvalimo onoj odabranoj grupi filmskih poslenika, koji su svoju misiju izneli do večne kuće ili zaslužene penzije.
Kako bilo, ukidanje Instituta za film bila je kapitalna, istorijska greška. Kako se ona više ne da ispraviti, osnivaču – Udruženju filsmkih umetnika Srbije – sada jedino preostaje da ga ponovo osnuje i krene ispočetka.
“Za daleko neko pokolenje”.
Follow
