Zatim, odrediti vreme, po mogućstvu kontinuirano, i dr Lav Nikolajevič je Živi leš četiri puta započinjao i prekidao, da bi se, na kraju, brižno pitao: „Bože, šta li sam to napisao kada ga narod toliko kupuje. Drama – đavolski posao, lakši su mi bili Rat i mir i Ana Karenjina.“
Pri reči o Tolstoju, nije baš vaspitano spominjati sebe, ali pisao sam i prekidao 30 puta!
Nisam pisao za knjigu nego za novine, za „Politiku“. Od prvog, Manakija (1964) do poslednjeg, dr Draška Ređepa (2000). Raznim, pa i bizarnim povodima.
Živojina Pavlovića, recimo, nisam ni planirao. Tadašnji glavni urednik „Prosvete“, Ševarlić, dramski pisac, začudio se i zahtevao je da Žikin portret napišem. Bilo bi, rekao sam, nekorektno da ga stavim i u ovu knjigu, jer je već u dve moje prethodne. Izostavio sam Boštjana Hladnika i divnog glumca Huseina Čokića čiji su portreti u knjizi Licem u lice (2004). Onda me je zamolio, napomenom da mi „Pres¬veta2 to neće zameriti. Sa zadovoljstvom sam, za tri dana, napisao 23 šlajfne za koje nisam upotrebio ni jednu reč iz mnogih prethodnih tekstova o Pavloviću.
O dr Ređepu sam pisao povodom sedamdesetogodišnjice njegovog života i pedeset godina stvaralaštva. Opširno, te nije za dnevnu rubriku, a kratko za feljton te sam ga, umesto u „Politiku“, odneo u „Književnost“ koja ga je štampala. Tako se u knjizi našao i portret koji za svoj list nisam napisao!
Ali, u njoj je i jedan koji sam za „Politiku“ najboljom voljom uradio. Čak na 45 strana, pogodan za kraći feljton, te sam ga tamo predao. Nisu ga objavili. Ni posle 45 dana nisu ga, kako mi gore rekoše, ni u ruke uzimali! „NIN“ je to učinio u dva nastavka sa po pet stubaca. Reč je o Makavejevu koji je s Manakijem u podnaslovu knjige simboličnog značenja: Od realizma do modernizma!
U knjizi je i jedan autor čiji portret nisam napisao, jer je zahtevao da o njemu ne napišem više ni jednu reč! Dogodilo se to u januaru 1993. godine, na prijemu „Politike“, prilikom predaje nagrade za najbolju knjigu za decu. Rekao mi je to odlučno i bolno… (ubaciti reči Saše Petrovića iz knjige, str. 143)
Ali, ova knjiga ne može bez Saše koji je sa Kusturicom i Pavlovićem najbolji stvaralac jugoslovenskog filma. Priložio sam kritike pet njegovih filmova u „Politici“ objavljenih pre 1993. godine: Tri, Biće skoro propast sveta, Maestro i Margareta, Grupni portret s damom i Skupljači perja.
Na ovih 364 stranica su: 17 reditelja, 10 glumaca i po jedan snimatelj, estetičar, producent i kritičar. Pisao sam ih onako kako se u dnevnim novinama to uglavnom čini – po zadatku, kada to nalože neposredni događaji ili ličnosti. S tim što sam vratio delove koje su urednici skratili, kako to u dnevnicima neretko biva. Kako su napisani tada, takvi su i u knjizi.
Više je, naravno, razloga ovom izboru, a prevashodni je da su začetnici, veterani jugoslovenske (uglavnom srpske) kinematografije posle drugog rata. Bio sam dužan da podsetim na njihova dela od neprocenjive koristi u sagledavanju početaka i razvoja naše nacionalne „žive slike“. Posebno onima koji će posle nas vrednovati i kreativno kvalifikovati udeo te generacije u povesti tog stvaralaštva.
Filmski portreti je prva knjiga ove vrste u nas. Nije mo¬nografija ili estetična esejistika već „karakteri“ (kako su se nekada portreti zvali) kojima se od pojedinačnog dolazi do sinteze opšteg.
Materijal za istoriografski dosije polovine prošlog veka našeg filma, od Slavice (1947) do Bureta baruta (1999). Istoriju ne stvara vreme, nego biografije.
Follow
