Slobodna zona je festival angažovane pokretne slike koji svake godine sve više i više prerasta u forum na kojem se gledaoci filmova sve više i bolje osećaju kao sagovornici u raspravi o veoma važnim društvenim i političkim, moralnim i ekonomskim, globalnim i lokalnim problemima o kojima se uobičajeno ili ćuti ili eufemistički govori. U slobodnoj zoni, tokom „Slobodne zone“, nepravde i zlodela u svetu predočavaju se gledaocima-učesnicima u svom presnom, dokumentovanom vidu, kao autentično zbivanje koje se nanovo uprisutnjuje na projekciji te posmatrači postaju tu svedoci događaja, tužioci počinilaca i pravobranioci žrtava. Pred nas izlaze i oni kojih više nema – koji su, po filmskom snimanju, ubijeni – i oni koji su ubijali i koji će tek ubijati i drugima suditi nepravedno zbog nepravdi koje su im samima nanete pre i posle rođenja. Upoznajemo ih, i u sećanju nam ostaju kao dobri znanci koje smo nekad i negde u životu sreli i s njima nešto zajedno proživeli, činili i raspravljali.
Kad neko od organizatora posetiocima ovog festivala, na početku, kaže: „Dobro došli u slobodnu zonu“, onda je to izraz i laske i obaveze koju na sebe preuzimaju svi prisutni.
Prikazani filmovi, ovde nisu važni kao filmovi, kao specifično sredstvo izobražavanja sa umetničkim potencijalom, nego kao inicijativni dokumenti jednog stanja, raspoloženja, postupka, karaktera, radnje ili slučaja negde u svetu koji bi inače ostali zaboravljeni. Hrabrošću, veštinom i dobrom voljom autora, ono nemilo – a ređe, sasvim retko, i ono izuzetno milo – zbivanje, postupanje ili osećanje otima se mraku zaborava i to je već, samo po sebi, emanacija pravde. Na naše oči, zatim, uskrsava ono što je proteklo daleko od našeg pogleda, sada u snopu pametnih fotona projektovanih na platno.
Na ovom festivalu pretežito se prikažu dokumentarni filmovi (prema igranima, otprilike u odnosu 3: 1, što je dobro, neophodno i uslovljavajuće da bi se ispunio smisao angažovanja volje gledalaca za društveno biće, empatiju i solidarnost. Jer, jedino dokumentarni filmovi, bez mimikrije i mimezisa, autentičnost postižu neposredno. Njihov je smisao doslovno tele-vizijski, poput odloženog direktnog prenosa. Oni pružaju i oni jesu daleko-vidnost. Dokumentarni filmovi su bitni i kad nisu sinematični. Njihova bit, kao očigledna aktuelizacija potencijalno skrivenog zbivanja, jeste nedvosmislena autentičnost. Igrani filmovi, ukoliko nisu sinematični, gube svoju suštinu i svrhu, ma o čemu govorili i ma šta se trudili da prikažu. Dok igrani filmovi, ma šta prikazali, svoj značaj duguju isključivo onome kako to prikazuju, dokumentarni se odlikuju upravo onim što prikazuju, ma kako to, u formalnom smislu, prikazali – što ne znači da se u svom izrazu dokumentarni filmovi ne mogu vinuti i do umetničkog dela, ali, u tom slučaju, u njih se neminovno uvodi elemenat stvaralačke igre i mimeze; u tom slučaju, oni estetskom utisku žrtvuju činjeničnost, kao što san svojim predivnim pokretnim slikama žrtvuje stvarnost (kauzalitet, vreme i prostor). Smisao čistog, nehibridnog dokumentarnog filma, naročito angažovanog dokumentarnog filma, jeste da nas obavesti o pritajenom (da raskrije skrivenu očiglednost u ma kojem obliku komunikacije), da izazove naše altruističke emocije, da nas nagovori na odgovorno razmišljanje i da obodri našu volju za društvenu akciju – a ne da nam priušti estetsko zadovoljstvo.
Film Aleksa Gibnija Taksi do tamne strane (SAD, 2007), kojim je započeo ovogodišnji festival, stavlja nam na uvid ono što do sada nije bilo vidljivo, a o čemu se, tu i tamo, pisalo: torture koje trpe Avganistanci i Iračani u novim američkim zatvorima za neprijatelje, u Bagramu, Abu Graibu i u Zalivu Gvantanamo. Tamničari su izvršioci nedelâ, tu nema spora. Oni su ti koji se iživljavaju na najskotskiji način nad zatvorenicima. Oni svojeručno, ali ne i na svoju ruku, bestijalno zlostavljaju. Naloženo im je da moraju, po svaku cenu, od zatočenika izvući priznanja; u primeni istražne metode, njihove su ruke odrešene. Kad Džordž Buš Mlađi, pred kamerama čita četvrti član Ženevske konvencije koji upozorava da se mora čuvati dostojanstvo ratnih zarobljenika, on, kroz kiseo osmejak, začuđeno pita: „A šta to zapravo znači?“ Belodan podtekst tog njegovog bezočnog, ignorantskog, tobožnjeg pitanja, odgovara nam da Buš smatra kako taj četvrti član Ženevske konvencije bulazni, kako, upravo, ne znači ništa, jer ako se mora čuvati dostojanstvo protivnikâ u ratu, kako onda da se spreče njihovi nehumani ataci. . . – čudom se čudovišno čudi najgori predsednik u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. Na unutrašnjem planu, verovatno najdemokratičnija država na svetu, na spoljašnjem, Amerika se danas ponaša sasvim nedemokratski, nesolidarno, nesolidno i bahato. Postoji, ipak, savest američke javnosti – ona je, ta američka savest, Baraka Obamu dovela na predsedničko postolje, ona je ovom Gibnijevom filmu dodelila Oskara za najbolji dugometražni dokumentarni film i ona nam je prikazala zlodela najviših činovnika svoje države.
Film Veijuna Čena Glasajte za mene (Južna Afrika, Danska, 2007), naizgled komičan, uistinu je vrlo žalostan i turoban. On pokazuje kako se, po prvi put, u jednoj osnovnoj kineskoj školi obavlja kampanja i glasanje za predsednika odeljenjske zajednice. Deca od osam godina, u izbornoj se utrci koriste podmićivanjem, zastrašivanjem, denunciranjem i prevarama. Od tri kandidata, na kraju, nadmoćnom većinom glasova, pobeđuje najneprijatnije dete najnemoralnijih roditelja. Učiteljici ni jednog jedinog trenutka nije palo na pamet da diskvalifikuje nečasne metode u takmičenju. Kad se sve ovo ovako događa i organizuje u jednoj mikrocelini među decom, šta li se tek zbiva u utrkama na višem nivou države i društva, pitamo se, ogorčeni posle ovog filma.
Duhovi Site Soleja, duhovi grada Sunca (Danska, SAD, 2006), film je Asgera Leta i Miloša Lončarevića, koji nam otkriva događanja na Haitiju tokom revolucionarnog političkog prevrata 2004. i obaranja s vlasti Aristidovog režima. Film nam prikazuje vođe bandi iz favela, koje autokratski režim koristi u svojoj borbi za očuvanje vlasti. Profitabilni spoj represivne politike i kriminala, i njegova egzistencijalna dijalektika koja kroji sudbine i učesnicima i ostalima, jasno je uočena u ovom filmu, snimljenom u zastrašujuće opasnim okolnostima.
Engleski hirurg Džefrija Smita (Velika Britanija, 2007), upoznaje nas sa dva izvanredna čoveka, dva neurohirurga na zajedničkom, teškom, preteškom humanitarnom zadatku. Henri Marš već petnaest godina dolazi iz jedne odlične londonske klinike u Ukrajinu da bi tamo pomagao svom mlađem kolegi kojem je i mentor. U Ukrajini, on zatiče teško obolele od onih bolesti koje se odavno uspešno leče na zapadu kontinenta: zapuštene, ponižene, siromašne do iznemoglosti i, sad, već bez mogućnosti za povoljan ishod tretmana. Prisustvujemo tu i jednoj operaciji tumora na mozgu, sa pacijentom u budnom stanju. Lobanju mu otvaraju bušilicom kupljenom na pijaci. Dok gledamo ovaj film, stalno nam je na pameti pitanje na koje ne možemo sasvim jasno da odgovorimo. Zašto ljudi na tako bliskim geografskim područjima istodobno žive u tako različitim vremenima? I, zašto na svetu nema više ovakvih ljudi kao što su ovaj engleski hirurg i njegov ukrajinski kolega koji je, za prethodnog režima, zbog ove blagotvorne kolegijalnosti bio i utamničen, a ni danas ga policija i lekarski zavidnici ne ostavljaju na miru? A znamo, to dobro znamo, da ovaj svet, uprkos svemu, opstaje na vrlim postupcima pojedinaca!
Ovakve i njima slične svoje terete nelagoda, bolova, uvreda, strahova, bede i neznanja, izručili su pred nas, i uručili ih našoj savesti, i drugi dokumentarni filmovi ovogodišnje „Slobodne zone“, a onda se, poput svetlosti na mrklom nebu, među njima pojavio i jedan sa drugačijim teretom, ne bez opterećenja i muke, ali sa retkom vedrinom koja nas je sve razgalila. To je ovogodišnji, britanski film Džerija Rotvela Hevi loud.
„Heavy Load” je ime petočlane pank grupe, sa istočne obale Engleske, u kojoj su tri muzičara ometena u mentalnom razvoju. „Heavy Load” svira i obrade poznatih i svoje pesme, na specifičan, originalan način. Ova muzika teškog tereta, gruba je i ekspresivna, ali emituje izvanrednu energiju koja greje i bodri svakog slušaoca. Očigledeno, članovima grupe muzika je najbolji mogući način komunikacije sa sobom, među sobom i sa drugima. Njihov pank u novom milenijumu, zapravo je čist, ostvaren izraz one težnje pankera sedamdesetih godina prošlog veka, koju su ovi, zbog svoje profesionalnosti i merkantilnosti, retko uspevali tada da ostvare. Ono što su Ruso Carinik, Van Gog i Ilija Bašičević – Bosilj u slikarstvu, to je „Hevi loud“ u pank muzici. Čist pank iz čistih srca, bez maske i zazora, ali, i to je važno, bez želje i težnje za šokantnošću! Osnovno o čemu razmišljamo posle ovog filma jeste da smo tu uvideli, gotovo opipali, nešto suštastveno. Dijagnoza „mentalno retardiran“, najčešće je izraz prevara naše društvene potrebe da kvalifikujemo i klasifikujemo, opak izgovor kojem pribegavamo u nesposobnosti da doista razumemo drukčije od sebe, one koji, zapravo, ne umeju da stavljaju maske na svoje lice. U Rotvelovom smo filmu upoznali, pod stalnom prismotrom socijalnih radnika, tri izvanredna čoveka koja su svojim jednostavnim zaključivanjima i još jednostavnijim životima detektovala mnoge zablude naše veleučenosti i naših ambicija.
Follow
