Mogu samo da dodam: isto važi i za Srbe. Sve tradicije odvlače Srbe od globalizacije, oni se što pre moraju suočiti sa svojom zloćudom prošlošću i pokažnjavati za sve što im se događalo od postanka. Druga opasnost poprima čudovišne razmere: „Izbiti rusku zemlju iz ruskih ruku“ ili „pravedno podeliti Sibir među nacijama slobodnog sveta“ kako je nekako planirao vašingtonski jastreb Bžežinski (Zbigniew Brzezinski) u svojoj knjizi „Velika šahovska igra“ („The Grand Chessboard: American Primacy and their Geostrategic Imperatives“). Što se Srba i Srbije tiče, to se već događa sa Kosovom, gde se ispituju sledeći potezi ove globalne šahovske okupacije. Nije li isti Bžežinski nazvao „Balkanom Evrazije“ celo područje istočno od Urala?
Bond kao ideološka franžiza
U filmskoj fikciji -koja nije drugo do vid realnosti -komanderu britanske obaveštajne službe MI 6, Džemsu Bondu bila je poverena misija u duhu ostvarenja oba ova cilja. Još tamo 1995. godine došlo je do promene glavnog kursa Bond franšize sa filmom Zlatno oko (The Golden Eye). Tada se u filmsku bondianu uselila nova ideologija. Ideologija dabome, uprkos rasprostranjenom mišljenju da je neozbiljan svak ko Bonda doživljava ozbiljno.
Ideologija u filmu istraživana je i identifikovana u mnoštvu varijanti i svodi se na sledeće: ideološkim naziva se ono mišljenje koje nije svesno svog porekla, a koje je uvek povezano sa nekim interesom. „Ideološka misao je misao koja taj interes prikriva, maskira, često i na nesvestan način. A koji je to presudni interes koji se „ideologijom“ prikriva: volja za moći i vladanjem ili „masovnim rasprostiranjem sadržaja i ideja u službi jedne volje za moći i vladanjem“ kako to tačno zapaža Žarko Dragojević (vidi njegov tekst u ovom broju Filmografa str. 51–52 prim. aut). Volja za moć i vladanje, dakle, s tim što Bondova ideološka matrica u duhu mister Zbiga nije persvazivna i skrivena, nego drska i besramna – onakva, kakvu sebi ne bi dozvolili doktori boljševičke i nacističke propagande u svom zlatnom dobu.
U smislu prakse, ta ideologija bila je namenjena masovnoj potrošnji i stremila korak dalje od dr Gebelsa i od dr Ždanova, svojih već opisanih istorijskih pandana. Bio je to veliki preokret u istoriji bondiane. Našao sam se dve godine kasnije u Briselu i bio iznenađen najpopularnijim božićnim poklonom za decu: kompjuterskom igricom osnovanom na sižeu ovog filma pod sloganom: „Namerno ruši Sankt Peterburg, kao što to čini agent 007 u Zlatnom oku“ (ako se dobro sećam: „Deliberately bust St. Petersburg as seen in 007’s Golden Eye!“). Igrica je postala ne samo bestseler, nego i 1998. i nosilac Interactive Achevement Award, neke vrste „Oskara“ za zabavni softver. I tu sada Bond postupa u duhu oba zadatka poverena mu od šefice, koja je odavno zamenila romantičnog „M“; njen habitus skrojen je bio, namerno ili slučajno, prema jednom tadašnjem ženskom čudovištu spoljne politike.
Bond čupa Ruse iz tradicije i sprema se da im otme Sibir, samo što sada ima izgrađene ideološke motive i zaražen je idejom Bžežinskog. U suštini, ta zamišljena strategija se nije izmenila do dana današnjeg. Kako dostići ovaj sumanuti cilj drugo je pitanje, koje se više tiče psihopatologije vremena u kome živimo. Toj psihopatologiji pripada i promena osnovne matrice bondiane, koja je započela pre petnaest godina i još traje.
Želeo bih da se podrobnije pozabavim ovom matricom
Protiv komunista i ludaka
Avanture tajnog agenta 007 nisu ni nastale izvan ideologije. Ovaj mitski heroj nije slučajna pojava, nego tipična hladnoratovska tvorevina isluženog agenta Fleminga (Ian Fleming), kome je prosvetlelo malo romantizma i akcije kada je tom službom i uopšte društvom Njenog veličanstva vladala strašna potištenost (1952). Zatim je bekstvo Kima Filbija (William Kim Philby) i cveta MI 6 Sovjetima duboko uzdrmalo samopouzdanje ne samo Ujedinjenog kraljevstva, nego uopšte Zapada i njegovog „reda vrednosti“. Filmski Bond se pojavio kao melem za rane jedne teško oštećene, bezmalo sasvim rastrojene ideologije. Britanska volja za moć pala je na najniže grane u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji. Novi heroj smišljen je u pravi čas i opet je bio proizvod čiste ideologije. U najboljem, Bond iz šezdesetih bio je šarmantni „ratnik za stvar kapitalizma“ (Rej Grin – Ray Green) i promovisao „zapadni red vrednosti“, dakako i ispunjenje raznih skrivenih čežnji, potisnutih u kolektivnu potsvest kapitalističkog sveta. Bond je nastao i doživeo svoju medijsku popularnost na vrhuncu hladnog rata (u godini Bondovog filmskog rođenja, 1962, svet se tek oporavljao od kubanske krize -prvog stvarnog suočavanja čovečanstva sa izvesnošću atomskog uništenja). Sižei filmova o 007 bili su u potpunosti primereni ovakvoj mapi sveta.
Neprijatelji Bonda bili su komunisti i ludaci. Bez obzira na uobičajeni utisak prosečnog zapadnjaka da se radi o istom, zajednička odlika obe grupe bila je da teže dominaciji svetom. (Iz Rusije sa ljubavlju – From Russia With Love,1963). Uskoro je, međutim, došlo do popuštanja i tzv. „politike detanta“ između Zapada, SSSR i Kine, pa je u skladu sa tim ideološka franšiza preudešena. Sada je momenat antagonizma bio sveden na najmanju meru pa se vremenom prešlo i na groteskne oblike „anglosovjetske saradnje“ („Detente, indeed!“ iz Špijun koji me je voleo – Spy Who Loved Me, 1977), For Your Eyes Only, 1981, dok u A View to Kill, 1985, „drug Bond” čak postaje nosilac ordena Lenjina), da bi, posle raspada SSSR, iz serije o Bondu komunisti sasvim nestali, a od zamišljenih neprijatelja ostali samo ludaci. Ili se bar tako činilo do 1995, kada se na obzorju pojavio novi-stari ideološki boogie Zapada: Pravoslavna Rusija. I ona u ulozi ludaka, koja je na putu da se domogne starog sovjetskog satelita -masovnog ubice i da iz bezumne osvete -sažeže London!
Aveti iz apokaliptičkog košmara savremenog Zapada imale su i drugačija lica od ubojitih predatora. Ali bila su uglavnom ideološki bezbojna. Sa filmom Zlatno oko (Golden Eye,1995) dolazi do preokreta u narativu tipskog sižea 007, što se poklapa i sa pojavom njegove najisplativije inkarnacije posle Šona Konerija (Sean Connery), irskog glumca Pirsa Brosnana (Pierce Brosnan), koji je i sam uticao na ovu prekretnicu. Posle simpatične, gotovo nežne figure starog Bonda (Koneri, Mur – Roger Moore), pojavio neurotični i nemisleći izvršitelj, plastični terminator (isti prototip je i danas na delu sa Danijelom Krejgom – Daniel Craig) čija je ličnost, ako je ima, u potpunosti podređena tehnološkim inputima. Specijalni efekti prate razvoj digitalne tehnologije (čini se da to prati i Bondov večiti tehnološki dr Kaljiostro, „Q”, u tumačenju osamdesetogodišnjeg Dezmonda Levelina – Desmond Llewelyn), sasvim u duhu savremene geopolitike. U skladu sa idejom Bžežinskog o „pravednijoj podeli“ Evrazije, narativni konstrukt sasvim prihvata ovu retoriku i ni malo ne preza od radikalne ideologizacije sižea. Sasvim neobično za ranije, ideološki aseptične i uglavnom „neistorične“ sižee o Bondu, ovde naročitu ulogu igraju prikrivani događaji iz novije evropske prošlosti.
Potpuno nespojive sa Flemingovim izvornim obrascima koji su se, gde su god mogli, klonili verskih, rasnih i političkih primisli, ove istoriogeme navode na korene ne antisovjetskih, nego antiruskih raspoloženja. Kako Sovjeta više nema, neprijatelj su sada pravoslavni Rusi; nedgadšnji i sadašnji krvni rival, gospodar Sibira, svetskog energetskog resursa broj 1, posednik svemogućeg gasa i gomile tajnih oružja iz mašte gđe Brokoli.
Nekako u vreme kada je Bžežinski završavao svoju imperijalnu utopiju, a Bond krenuo u kažnjavanje Rusije, američki nacionalni bestseler postala je i knjiga harvardskog profesora Semjuela Hantingtona (Samuel Huntington) „Sukob civilizacija“ („The Clash of Civilizations and the Remaking og World Order“,1994), nastala na osnovu uverenja da će se budući sukobi (i svetski rat, ako ga bude) voditi na kulturnim, a ne na ekonomskim ili ideološkim granicama sedam svetskih civiliziacija, od kojih je jedna, Slovensko-pravoslavna, naročitio zanimala Hantingtona, inače paladina nacionalne bezbednosti SAD u Karterovoj administraciji. Slovensko pravoslavlje, a ne komunizam, pravi je rival Zapada, mislio je Hantington. Jeljcinova Rusija je tipična pocepana država („torn country”). Sa ruskim marksistom još je bilo i moguće nekako razgovarati, jer su i marksizam i kapitalizam produkti Zapada, ali sa ruskim tradicionalistom nema razgovora. „Ako Rus bude počeo da se ponaša na ruski (?!) a ne na zapadnjački način“ učio je Hantington, „odnosi Zapada sa Rusijom postaće konfliktni“. Hantington nije baštinio od najbolje tradicije američkih univerziteta, ali je njegova sirova filosofija („The West vs the Rest“) bila došla kao naručena razvoju scenarija čupanja Rusa iz ruske tradicije. Kako ćemo odmah videti, ovaj scenario iznedrio je omiljeni siže nove bondiane, u potpunosti nadahnute bestselerima Zbiga, Sema i njihovih medijskih šegrta, u duhu izvesnog Pila (Gerard Piel), koji je od svega uspeo da razabere tek „The West is Best“!
Rastrojena savest
Uostalom, evo tog sižea.
Bond i njegov partner 006, po imenu Trevelijan, izvode 1986. napad na neki vojnoindustrijski kompleks u SSSR. KGB ih hvata i mada 007 naravno, uspeva da umakne, 006 nije te sreće. U međuvremenu, SSSR je propao i Bond se u Jeljcinovoj Moskvi oseća kao kod kuće. Ali, 006 pojavljuje se sad u novoj ulozi: on je, ustvari, direktni potomak donskih kozaka, čija je novija istorija koliko tragična, toliko i nerado pominjana u javnosti.
Činjenice su da se čitava jedna, velikim delom kozačka armija (generala A. A. Vlasova) u Drugom svetskom ratu borila protiv Sovjeta, da se 1945. u Koruškoj predala Englezima, a da su ih ovi, sa sve ženama i decom, bez mnogo humanitarnih naklapanja isporučili Staljinu -koji ih je sve odmah pobio.
Trevelijan ispada potomak jedne od ovih porodica, odrastao u Engleskoj pod drugim imenom i regrutovan u englesku tajnu službu, kao mlađani 006, janičar Albiona. Scenaristi Zlatnog oka polaze, dakle, od stvarnog događaja, kao i njegovih mogućih posledica. (Stvar je opisao Nikolaj Tolstoj u knjigama „Žrtve Jalte“-„Victims of Yalta“,1977 i naročito „Ministar i masakri“ – „The Minister and the Massacres“, 1986, koje su, izazvale pravu pometnju u javnom mnjenju Britanije. Potomak jedne od najstarijih plemićkih porodica Rusije, a ugledni britanski istoričar i pisac, do tančina je opisao način kako su engleske vojne vlasti i političar Makmilan, budući premijer Njenog veličanstva, po nalogu Čerčilovog ratnog kabineta, predali zarobljene hiljade kozaka i njihovih porodica NKVD-u. Najgore od svega je to što su Englezi posle izlaska ovih knjiga preko volje priznali događaj baš kako ga je Tolstoj opisao, ne negirajući činjenicu da je njihov bivši premijer, na taj način, prekršio Ženevsku konvenciju i postao -ratni zločinac!).
Savest je strašna, nepojamna sila. Iako je masakr donskih kozaka 1945. opet gurnut u zaborav, brokoli scenaristi ga ne samo ponovo izvlače na videlo, nego i koriste kao neku vrstu ideološke tempirne bombe. Bondov protivnik je potomak tih pravoslavnih kozaka, pomhnitao od žudnje za osvetom. To je nova sila, novi žestoki rival, novi ludak u Bondovoj zbirci, nekakav sibirski separatista (pusti snovi Bžežinskog!), koji diže u vazduh tajni vojni terminal negde u Sibiru, dolazi u posed zaboravljenog sovjetskog vojnog satelita i hita da iz osvete uništi London! On prebiva na deponiji bronzanih i mermernih olupina, sa mrtvim kolhoznicima i Lenjinom. Sve se izmešalo u ovom loncu rastrojenih savesti. Bond ratuje protiv kozaka uz pomoć lepih Ruskinja, u psihotičnom spektaklu, sa obaveznim mabuzeovskim podzemnim gradom (i to na Kastrovoj Kubi!), čiji gospodar sada nisu dr No ili Stavro Blofeld, nego neki potomak Jermaka Timofejiča, Bondov dvojnik, Kain i Edip, u svojoj pobuni protiv oca i domovine. . .
Frojd, Lakan i Slavoj Žižek imali bi ovde pune ruke posla.
Juriš na Zimski Dvorac
Pošto više nema sovjetske imperije zla, neprijatelj br. 1 Zapada sada je Pravoslavna Rusija, neki jurodivi neoraspućin iz gotskih sižea, nešto neizvesno, režeće, tuđe i strašno. Ona je noćna mora Zapada. Njoj su, avaj, dostupna sva tajna oružja, sateliti, atomske bombe, strateški softveri. . . ali tu je Lion’s Hearthed Bond, koji će povesti novi crusade. Tu je kraljičin vitez koji će uz vatromet specijalnih efekata puna dva sata demonstrirati kako zapadna lisica hara po ruskom kokošarniku. Bond otima ruski tenk i njime progoni generala KGB kroz staro jezgro Sankt Petersburga. Pritom nemilice ruši zdanja iz doba Puškina i Dostojevskog na Mojki, razara mostove na Nevi, devastira Dvorski trg ispred Ermitaža, puca po Rosijevom slavoluku, vuče po ulicama spomenike ruske imperije i uopšte, bezobzirno pustoši po prestonici cara Petra.
Možete li zamisliti templara Bonda kako tenkom nasrće na Ponte Rialto ili gusenicama pustoši ispred crkve Notr Dam? Teško. Bondova ugrađena sklonost ka uništavanju skupih i dragocenih predmeta, podsvesno ispunjenje žudnji njegovog sirotog gledaoca, do sada je prezala od kulturne baštine čovečanstva. Ne mogu da se setim da li je 007 ikada kidisao na Luvr ili Prado. Ali ovde je sasvim drugi slučaj. Ovde je to ne samo dozvoljeno već i poželjno. 007 do temelja uništava simbole neprijateljske prestonice. Da gospodine Burljajeve, Bond Ruse čupa iz tradicije, svim čudom svog umeća. Čak je i Lenjin u oktobru imao mnogo više obzira od kraljičinog viteza. Boljševici su na istom mestu 1918. napisali: „Građani, ne dirajte ni jedan kamen, čuvajte spomenike, zgrade, stare predmete i dokumente -sve je to vaša istorija i vaš ponos“! To za Bonda, naravno, ne važi. On podstiče skrivenog devastatora u gledaocu i pruža mu nesvakidašnje zadovoljstvo u pustošenju nečeg tuđeg i stranog. Gospođu Brokoli (Barbara Broccoli, vlasnica franšize Bond) ne zanima povelja UNESKO-a i bar dva tuceta planetarnih dokumenata koji iz nje proističu, a izričito zabranjuju samu propagandu povrede kulturne baštine. Uostalom, to i nisu neke kulturne vrednosti, nisu Šenbrun ni Tadž Mahal, nego neke ruske starudije; razbijati ih ne košta ništa i ne smeta nikome.
Tu je i Pravoslavlje, oličeno u jednoj od najvećih svetinja Rusije. Zli kompjuterski genije, koji se odmeće od vlasti i postaje paklena mašina filma, skriva se nigde drugo nego u pravoslavnoj crkvi. Susret sa njim događa se ispred ikone Sv. Bogorodice Smolenske, velikog simbola ne samo ruskog, već i celog Pravoslavlja (donesena je ovamo u XI veku iz Konstantinopolja, kao dar vizantijskog cara knezu Vsevolodu Jaroslaviču i smatra se čudotvornom). Četiri godine kasnije, u filmu Svet nije dovoljan (The World is not Enough,1999), Bond podvlači ovaj momenat: naftna Lilit modernog sveta je pravoslavnog porekla i poštuje ruske svetinje. Ona se našla na putu novog kursa prema sibirskim resursima, kazahstanskim reaktorima i naročito ajzerbejdžanskoj nafti, glavnim energetskim ciljevima Zapada u XXI veku, kako objašnjava Bondova gazdarica „M“. Ova plitkoumna „metafora“ o modernoj Rusiji čita se na prvu loptu, ali se, pritom, razumeva i novi kontekst ideološke franšize 007, u duhu citiranih bestselera. Karakteristično je, međutim, da je u ovom filmu stereotip istočnog ludaka opet bivši agent KGB, koji nišani Zapad ukradenom ruskom atomskom podmornicom. The World is not Enough je samo sižejna podvarijanta The Golden Eye, koja je sižejna podvarijanta For Your Eyes Only. . . isti kalup, koji samo pokazuje da glavni momenti Zbigove ideologije i dalje pokreću Bondova dejstva.
Posle pada SSSR Bžežinski je naciljao novog neprijatelja u vidu ruskog Pravoslavlja, dakle Pravoslavlja uopšte. Ali to nije ništa novo. Pravoslavlje je fobija Zapada već stolećima, nešto opasno i tuđe, opskurno i nepristupačno, što čuči iza Dunava, Karpata i Drine, agregat iskonskog, neobjašnjivog straha, koga je svim srcem podsticao i podstiče svaki rimski biskup, crpeći sve predrasude i otrove prozelitizma. Još u doba For Your Eyes Only (1981) paklena pomorandža, koju se spremaju da zgrabe Rusi, dospeva na Časnu trpezu vizantijskog manastira na vrhu Meteora, ispod ikone Spasitelja, ali je pre generala KGB Gogolja likvidira novi krstaš. Činjenica da se, baš u vreme početka šahovske partije Bžežinskog na rimskom prestolu nalazio Vojtila, dala je oba topa prednosti svakom ko bi preduzimao nešto efikasno protiv istočne opasnosti. Sporazum Vojtila – Regan postao je alfa i omega novih templara. Ovu prednost su, naravno, iskoristili Salcman i Brokoli i njihov Bond krenuo je u krstaški rat protiv Pravoslavlja, kao uostalom i dalji tok istočne politike, na čijem se čelu našla najbolja učenica Bžežinskog, takođe istočnoevropske provenijencije i takođe „vojujuća katolkinja“, prava, realna „M“ bondiane. Ona će svečano objaviti da „Rusija slabo i nestručno koristi svoje prirodne resurse“ i pozvati „prijatelje Rusije da povodom toga nešto preduzmu. To je bio uvod u najozbiljnija rasmatranja kako da se Rusiji pomogne tako što će se rasparčati. Predložena je deoba na evropski, azijski i sibirski deo, pri čemu bi ovaj poslednji bio dat „na upravu SAD“ (Madlen Olbrajt – Madeline Allbright, 1998). Tu se tada šepurio i siroma Hantington, ponos svih atlantskih bršljana, sa svojom brzo zaboravljenom teorijom.
Već danima gledam na bilbordima Moskve najave novog filma Bonda pod naslovom Kvant miloserdi? (Quant of Solace, 2008). Juče je, valjda, bila moskovska premijera ovog novog hita, sa Danijelom Krejgom, koga po Rusiji promoviše „Bondova slav?nsk? podruga“ na naslovnoj strani ruskog izdanja „Tattlera“. (Gospode Bože, ruske domaćice čitaju „Tattler“! Ovakav zvezdani čas globalizma nije mogao da predvidi ni Hjugo Gernsbek, otac naučne fantastike i američke lake štampe!). Krejgov Bond, inače još od Casino Royale (2006) nosi beleg u obliku ćiriličnog slova Š (pion) , koji mu je zanavek utisnuo neki pripadnik SMERŠ-a („Smert? Špionam!“), još živ u noćnim morama Zapada. Baš kao i tajni dnevnici i direktni potomci moćne Rusije, koje isti Krejg pokušava da iščupa iz ruske duše u filmu Arhangelsk (Archangel, 2006, Power-BBC, Jon Jones), novom serijskom stereotipu sa istim likom, u duhu bondiane.
Neki dan sam, u intertnet salonu na Novoslobodskoj, pročitao kakve sve poruke šalju stanovnici Sankt Petersburga svojoj zemljakinji, Bondovoj drugarici. Bonda ne treba zabranjivati ni proganjati. Naprotiv. Njega svuda treba besplatno prikazivati.
Prvo, zato što onda od njega nema nikakve vajde.
Drugo, zato što najbolje radi u korist sopstvene štete.
Follow
