Po folklornom predanju Ibis je poslednje stvorenje divlje prirode koje traži zaklon od vremenskih neprilika, a prvo koje se pojavljuje po njihovom prestanku. U skladu sa tim, Filmski festival Srbije, u svojoj prvoj godini, najavljuje novo, lepše vreme srpske kinematografije».
Tako je doslovno napisano u pozivnici za svečano otvaranje Prvog filmskog festivala Srbije u Novom Sadu, jula 2007. godine. Kako se vremenske prilike srpske kinematografije otad nisu promenile, a prognoza još ne najavljuje razvedravanje, ostalo nam je da razmišljamo o čudesnoj ptici, koju je iskopao neko pametan iz dunavskog marketinga. Avaj! Kratka ekspertiza našeg najpoznatijeg orintologa svodi se na sledeće: ibis uopšte ne živi u oblasti Dunava, niti su o njemu zabeležena ikakva folklorna predanja. Legendu o floridskom ibisu lansirali su studenti univerziteta u Majamiju i poslali ga na Vikipediju, odakle ga je, valjda, skinuo kreativni tim našeg filmskog Exit-a «Vrlo sumnjiva stvar» veli dalje orintolog. «Kad nekritički preuzimaš tuđu tradiciju, samo pokazuješ da veruješ da nemaš svoju»
Poučno za analizu stanja duhova u srpskoj kulturi. Ovaj detalj sa naše filmske katastrofe u Novom Sadu ovog leta nije eksces ni kolateralna šteta osionih frontmena naše kulturne scene, nego očekivana posledica dugogodišnjeg i programiranog poricanja, isključivanja i zatiranja bilo kakvih, pa i filmskih tradicija. Ovaj se nihilizam ogleda u slučaju FFS, koji po sebi jeste marginalan, ali nije ni malo beznačajan, ako se čita kao burna, mestimično dramatična anamneza jednog oboljenja. Svaka stopa Novog Sada je tradicija. Što se filma tiče, malo koji grad može da se pohvali takvom baštinom kao Novi Sad: od ulaska voza u novosadsku stanicu iz 1897. i fascinantne produkcije Vladimira Totovića iz 1915, do zlatnog doba Neoplante, sa Mikom Antićem, Šajtincem i Makavejevom, pa do danas, sa istim tim Žilnikom, tu je ispisivana je jedna sjajna povest filma. Ali FFC-u se hoće ibis. Bahatost udružena sa neznanjem i nekulturom, koja nam se uporno nameće kao novi model ponašanja, podržana i finansirana od mnogih ustanova nije, dakle, pojedinačni ispad. Kao naručen, na velikom referencijalnom ekranu tzv. postmodernističkog doba doista je prisutan trend ukidanja svih tradicija i poništavanja svake vrednosti. Čupaju se koreni, isključuju, jedna za drugom paradigme kulturnog nasleđa osim američkog, a sa interneta instaliraju nove mitologeme, kao ova blesava o ibisu, koje nas pripremaju za globalistički, postkulturni Megido. Taj se performans događa sada na kulturnoj sceni Srbije i drugog skoro neće biti. FFS u Novom Sadu trebalo je, dakle, da posluži kao model izveden iz ovih obrazaca, a sve su to najbolje iskoristili ovejani otimači državnog novca, inače ni malo beznačajnog, koji je slatko pojela postmodernistička maca. Ideju da formula Exit-a treba da se presadi u jedan sasvim drugačiji kontekst dočekali su ovi otimači kao naručenu. Ako se ikada bude svodio račun letošnje poslastice, doći će se do još slađih otkrića. Za razliku od Exit-a, filmski Exit nije zaradio ni cvonjka,a koštao je najmanje milion i po evra. Ko zna koliko je koštao.
Na naše oči iz istih ili sličnih uzroka propada i pretvara se u sopstvenu negaciju jedan od najstarijih filmskih festivala u Evropi – beogradski Festival kratkometražnog i dokumentarnog filma – koji je posle pedesetogodišnjeg jubileja, za svega tri godine, uspeo da nestane sa važnijih filmskih mapa u svetu. Danas on više i nema veze sa ovom baštinom, jer je sam, ničim izazvan, proklamovao raskid sa istom, diskontinuitet, štaviše i neku «gvozdenu metlu» kojom je doista i zbrisao poslednje uspomene na sopstveno zlatno doba. Dok se jedni jagme za sumnjivim tuđim tradicijama drugi olako odbacuju svoje, teško stečene na istim onim destinacijama, kuda bi sada da putuju sa nekim novim, hokus-pokus šengenom. Nepojamno neznanje zabeleženo je nedavno, kada su čelnici tog festivala odlučili da našem vrhunskom filmskom umetniku Petru Laloviću ponude nagradu za životno delo, na čemu je Lalović zahvalio pismom, u kome se, između ostalog, kaže:
«Čudno je da se niko od vas ne seća da sam ja prvi dobitnik nagrade za životno delo, još davne 1986. godine, kada je Savet ustanovio…Od takvog festivala, kakav je danas, ne želim da primim nikakvu nagradu, a pogotovu još jednu nagradu za životno delo.Još uvek ne mogu da shvatim da te kolege ne vide ono što svi vide!»
Mutatis mutandis, ceo ovaj ambijent mogo bi se posmatrati i kao naša kinematografija u malom. Isti simptomi, isti problemi, isto neshvatljivo uverenje da će glavnim poslovima, umesto stručnih i sposobnih, koje imamo, bolje rukovoditi nekvalifikovani i nesposobni, naročito oni koji nikada nisu imali ikakve veze sa filmom, ali odlično znaju kako se prečicom stiže do narodnih para. Država izdvaja sve veća sredstva za razne vidove kinematografije, ali se kola lome tamo gde ima novaca a nema pameti niti celovite percepcije jedne važne oblasti, kakva je kinematografija.
Otud, a ne sa Dunava, jata ibisa na našem filmskom nebu.
Follow
