«Druže Komandante*,
Upućujem ti ovaj referat o jednom predmetu koji je neobično važan. Moram napomenuti da je referat drugi po redu. Već sam jedan uputio drugu Petru Stamboliću dok je ovaj vršio dužnost komandanta Srbije. Taj prvi pokušaj bio je pisan sa još većom brzinom, dosta konfuzno i to je verovatno jedan od razloga što nije uspeo. Drugo, poznato je iz iskustva da je pitanje filma prilično neodređeno za ogromnu većinu intelektualaca. Oni ga cene, nalaze se pod njegovim uplivom, odaju mu svaku poštu, ali ne poznavajući baš podrobno njegov unutrašnji mehanizam zaziru od njega. Zato se nisam ništa iznenadio kad mi je drug Pera, koji je u svakom pogledu jedan od najsjajnijih ljudi koje sam sreo, objasnio da se sa tom stvari moraju pričekati povoljnije prilike. Pošto sam, kažem, na taj prirodan otpor unapred računao i pošto razlozi koji me rukovode daleko pretežu, razumećeš zašto sam pristupio izradi ovog drugog referata, a kad pročitaš do kraja, shvatićeš zašto osećam da mi je dužnost da se i dalje vraćam na ovo pitanje, utoliko pre što znam da sa tobom mogu da diskutujem na mnogo «filmskijoj» platformi.
Na prvom mestu držim da je sledeća teza tačna: ne treba očekivati nikakvu bitnu izmenu naših kulturnih prilika do kraja rata, koji je sa velikom verovatnoćom neobično blizak. Sve do tog trenutka karakter našeg ratovanja biće gerilski, bez obzira na kvantitet slobodne teritorije.(Kad u Bosni imaš slučaj poslednjeg napada na Drvar,ovo će u toliko biti tačnije za dolinu Morave). Na osnovu ove postavke mi imamo dve mogućnosti ili da kulturni rad sprovodimo delimično onoliko koliko nam dozvoljavaju prilike, ili , da taj rad prilagodimo prilikama i da ga sprovodimo, kao takvog, izmenjenog, u punom opsegu. Ovde ja vidim jednu paralelu. Za kulturni front mogu da važe ista pravila kao i za vojni. Gerilska kulturna borba (izgleda smešno ali nije) naići će na one iste prigovore na koje je nailazila partizanska borba. Na prvom mestu argument: čekati pogodan trenutak.
Ne sporim, kulturni rad može da počne i docnije. Ali,u svakom slučaju gube se dve nenadoknadive stvari: 1) pomoć koju bi već danas kulturni front dao vojnom, naročito među mobilisanim masama i u pozadini, 2) mi ćemo sutra imati vojni i politički kadar ljudi koji je imao vremena i prilike da izraste i da se prekali u borbi kao potpuno nova tvorevina koja će bez ikakve teškoće raskrstiti sa starim vojnim i političkim ustanovama jer ih jednostavno zamenjuje,dok u kulturnom pogledu – koliko je meni poznato – mi toga ovde još nemamo.
Ostavljam tebi da rešavaš taj problem i zadržavam se naročito na oblasti koju poznajem dobro – na filmu. Apsolutno ne postoji realan razlog da mi, zato što na pr‚ nemamo ni dovoljno hartije za pisanje ni pera, ne poslužimo se filmom na našem kulturnom frontu. Takvo rezonovanje potpuno je identično sa sofizmom: pošto nemamo hleba ne treba jesti australijske konzerve, ili, pošto nemamo dovoljno pušaka ne treba nabavljati mitraljeze. Naprotiv, baš zato što nemamo dovoljno štamparija, pa čak ni dovoljan broj pismenih, što smo u kulturnom pogledu naročito zaostali, mi se moramo služiti najefikasnijim oružjem, kulturnom «Kaćušom» – filmom. Ne samo to. Mi moramo što je moguće više raspoloživih snaga, najbolje naše ljude upotrebiti na izgradnju i rad sa ovim oruđem jer je ono najrentabilnije za naše prilike i najopasnije za protivnika.Vojska koja u ove krajeve donese film za narod, ta vojska je neizbrisiva sa ovoga terena.
Tehnički stvar ovako izgleda. Za naše prilike najpodesniji materijal bio bi takozvani «sub-standardni» film od 16mm.Ovaj film se nekoliko godina pred rat tako bio razvio da je konkurisao normalnom, standardnom filmu od 35mm i u nekim oblastima (naučni,dokumentarni,reporterski film) definitivno potisnuo standard dimenziju od 35mm. Karakteristike su mu sledeće: 50% pokretljiviji, jevtiniji, jednostavniji. Što se tiče snimanja 16mm ne zaostaje tehnički ništa za normalnim filmom. Izvesno snimanje trikova, izvesni svetlosni efekti koji se kod običnog filma dobijaju u laboratoriji, teže je postići na 16mm, inače u svakom drugom pogledu, a naročito za snimanje u prirodi, 16mm je stoprocentno ravan normalnom filmu. Najvažniji mu je nedostatak bio , i to je istovremeno i razlog što nije uspeo da potisne 35mm što se njime ne mogu opremiti vrlo velike dvorane. (Kad kažem «velike dvorane» mislim na prostorije za 2-3000 ljudi.U Parizu velika većina manjih bioskopa imala je ovu projekcionu aparaturu.)
Ne postoji opasnost da se ,zato što je substandard, ovaj film teže dobija ili da fabrike ne proizvode dovoljno materijala ili da taj materijal nema onu tehničku savršenost koju ima normalni. Rekao sam, već 1939 g. 16mm imao je višegodišnje međunarodno tržište sa stalnom, masovnom proizvodnjom namenjenom tom tržištu. Danas,obzirom da su ratne prilike svuda imale uticaja ovaj jevtiniji i praktičniji film morao se za ovih 4 godine razviti.
2. ono što je najvažnije i što bi zahtevalo naročitu pažnju to je prikazivanje.Vršilo bi se na vrlo jednostavan način. Projekcioni aparat ovog tipa filma staje u oveći kufer ili sanduk. Zajedno sa celim programom i pokretnim platnom, sve se lako može smestiti na jedne obične seljačke dvokolice sa volovima. Jedan čovek dovoljan je da radi sa tim materijalom. Svako veče aparat stiže na određeno mesto (naselje ili položaj) i u roku od pola sata spreman je za predstavu, koja se, kadgod je to moguće, drži pod vedrim nebom. Znači minimum od 300 gledalaca svako veče. Račnajmo, za početak na tri takva pokretna aparata. Racionalnom upotrebom može se lako dostići dnevna cifra od 1000 gledalaca. Za mesec dana 30.000 ljudi.(Najveća tehnička teškoća,i jedina,bila bi ovde svetlosni izvor.Ovo kažem zato što nisam dovoljno stručan za ovo pitanje. Međutim ako mi je nemoguće da dam potpuno tačne podatke, smem da tvrdim da bi se ovo pitanje sigurno rešili sa jednim motorom istovetnim sa motorima kojima se služe naše radio stanice.Verovatno je,da bi se našlo jednostavnije rešenje.)
Ostaje snimanje i laboratorija. Ostavljam zasada na stranu šta bi se snimalo. Samo snimanje bi moglo da se potpuno uspešno vrši tri ekipe od dve kamere. Ukupno 6 kamera.Ovde moram da objasnim jednu činjenicu koja je prilično nepoznata. Kod filmskog snimanja isto je kao i kod artiljerijske vatre. Jedan top dodatkom još jednog topa dobija ne 100% veću efikasnost već 130 ili 150%. Sa jednom kamerom nemoguće je postići rezultat dve kamere. Dve kamere zahtevaju 5 ili 7 puta više vremena i rada nego četiri kamere. Ima prizora, naročito ratnih koje je nemoguće snimiti bez minimalnog (14-16) broja kamera.Potrebno tehničko fotografsko osoblje uzimam na sebe da stvorim u roku od dve do tri nedelje od ljudi koji se već nalaze u našim redovima i koji nikad ranije nisu rukovali kamerama pod uslovom da se ti ljudi mogu potpuno posvetiti samo ovom poslu.
Što se tiče laboratorije tu bi dva do tri čoveka sa minimalnim hemijskim znanjem bila dovoljna za sve poslove. Emulzije od 16mm mnogo su raznovrsnije i lakše za rukovanje od normalnih jer proizvođači naročito vode računa da im proizvode daleko više upotrebljavaju pojedinci i pojedine ustanove bez naročite tehničke opreme, no velika filmska preduzeća. Jedna stvar bi usložila laboratoriju, tj.onaj deo proizvodnje koji je najnepokretniji. Nama je neophodan za naš rad ovde crtani film. Ne može se zamisliti propagandni i kulturni film bez izvesnih crtanih delova, umetaka, diagrama, karata itd. Sa ovim dodatkom veličina naše laboratorije morala bi se povećati za otprilike 30%.
Program proizvodnje bio bi sledeći u najvažnijim linijama:
I) Propagandni filmovi: »Maršal Tito», »Naša vojska», »Razvoj naše borbe», »Naši ranjenici», »Narodnooslobodilački odbori», »Slobodna teritorija», »Izdajice i fašističke sluge» itd, itd.
II) Kulturni filmovi: kratki prosvetni filmovi izrađivani po jednom generalnom planu koji bi obuhvatio najaktuelnije probleme počev od borbe protiv vašiju pa do filmova za shvatanje osnovnih geografsko privredno političkih pitanja.
III) Dokumentarni film – Neoprostiva će biti greška ne sačuvati dokumenat o ovoj borbi. Nedostatak toga osećaće se decenijama posle rata u našem kulturnom i političkom životu.Uz to stvaranje filmske arhive mogao bi se bez teškoća stvoriti i filmski žurnal.
IV) Umetnički filmovi . U današnjoj perspektivi oni ne dolaze u obzir i ja ih navodim zato što bi se njihovoj izradi imalo pristupiti čim bi se stvorili preduslovi, pošto ih zamišljam kao viša,umetnička forma propagandnog filma.
Detaljnom skiptu od filmova P(ropagandne,BZ) i K(ulturne BZ) vrste pristupilo bi se smesta . Pri tome treba voditi računa da su ti filmovi namenjeni isključivo narodu i ne mogu niti smeju biti rađeni po poznatim šablonima.Tu su važne naročito dve stvari. Na prvom mestu psiha primitivnijeg čoveka ima svoju specifičnu logiku. Da bi bio jasniji navešću primer: engleska firma, proizvođač bicikla, u želji da plasira svoje produkte kod Indusa poruči velike reklame u boji na kojima je naslikan biciklista kako lako beži ispred tigra iako ga ovaj juri iz sve snage. Reklame poslate, rasturene. Rezultat:otkaz svih porudžbina. Indusi su protumačili sliku na svoj način: čim imaš bicikl juriće te tigar. Zatim,već pomenuto specifično filmsko vaspitanje gde često izgleda čudno da su se ljudi uzbuđivali na filmske drame iz 1921 ili 1922.g. Zaboravljamo da smo 20 godina učili da čitamo platno i da je film danas izradio svoj složen rečnik i stil u korak sa našim filmskim razvojem i da bi taj rečnik i stil gledaocu od pre četvrt veka izgledao u najmanju ruku čudan,kao što bi se i Balzak začudio kad bi čitao Erenburga.
Osećam da sam se raspričao i da bi ovako mogao da punim strane i strane koje ništa novo ne bi iznele, iako ovo što sam napisao daje vrlo bledu sliku materije o kojoj se radi Međutim ne smem zaboraviti još jedno važno pitanje: pitanje nabavke tehničkog materijala.U svom prvom referatu nisam se mnogo mogao zadržati na ovom pitanju. Jedino moguć izvor tada su bili Englezi i to bi se materijal morao poručiti radiom a isporučiti padobranom. U svakom pogledu prilično nezgodno. Danas je situacija stoprocentno izmenjena na bolje .Na prvom mestu Sovjetski savez. Iz Saveza bi mogli da dobijemo dragocen materijal, naročito u pogledu tehnike rada sadržaja pošto ne znam da li oni upotrebljavaju ovaj substandardni film.
Na drugom mestu pao je Rim. Pored Rima postoji jedan čitav sklop filmskih ateljea koje su fašisti po cenu ogromnih para podigli i održavali u životu, sa vrlo dobrom tehničkom opremom.U toj čine – čita mora da postoji dosta toga što bi nama ovde značilo sve. Sa malo veštine odande bi se mogao izvući materijal ne samo za sadašnjost već (preneti ga za sada na Vis) i za budućnost. Kao što vidiš sve se steklo da naš film ostvari. Potrebna je samo «iskra pa da sve to bukne».
Na kraju te molim jednu stvar: ako sve ovo ne izgleda dovoljno ubedljivo, molim te da nađeš desetak minuta da tu stvar usmeno pretresemo.Vesa mi je uvek govorio da je šteta što ne umem da pišem kao što umem da pričam.
Mnogo te voli i pozdravlja…»
*Napomena urednika:
Pismo – indigo kopija – je nedatirano i nepotpisano, ali posle pažljivog istraživanja gotovo da više nema sumnje da ga je pisao Radoš Novaković, u svojstvu rukovodioca filmske sekcije 21. srpske udarne divizije, svom prijatelju iz mladosti, tada komandantu Glavnog štaba Srbije, general- lajtnantu Koči Popoviću, sa teritorije južnog dela Toplice ili Jablanice, neutvrđenog datuma, ali svakako između 17. jula i 5. oktobra 1944. godine. Vidi ovde tekst Božidara Zečevića….. Dokument pod signaturom D1/04 čuva se u arhivu «Filmskih novosti», objavljen je u monografiji «Filmske novosti 1944-2004 – 60 godina», Beograd, SJU Filmske novosti, 2004, 51-55 i ovde ga donosimo u celini, sa minimalnim ispravkama ortografskih i drugih grešaka, naslovom i podnaslovom koji je dala redakcija.
Follow
