Ovo su misli koje je izrekao jedan od prvih i najznačajnijih evropskih teoretičara filma, Bela Balaš, pre više od šesdeset godina u svom kapitalnom delu Filmska kultura. Bio je to tada ujedno i Balašev vatreni poziv svetskoj kulturnoj javnosti da pitanjima filmskog medijuma i filmske umetnosti posveti ozbiljnu intelektualnu pažnju, da film uvrsti u programe svojih akademskih izučavanja na najširoj kulturnoj i naučnoj osnovi i da estetičko-teorijska misao o filmu postane neodvojivi deo bića jedne kinematografije, jer jedino tako može da se gradi i vaspitava ukus publike, „koji će da utiče na umetnost, koja vaspitava naš ukus“. Apel je bio razumljiv i očekivan, jer jedna empirijska estetska pojava postaje u pravom smislu reči kulturno-umetnička tek kada se povodom nje i u vezi s njom zasnuje teorijska praksa, u koju spadaju kritičko vrednovanje, estetičko proučavanje i socio-istorijsko istraživanje. Jedan cirkuski artista, mađioničar, fakir ili vašarski gutač vatre nikada nije postao umetnik, jer njegovo umeće i „delo“ ne pobuđuju teorijsko interesovanje publike. A empirijska estetska praksa za koju duh ne pokazuje teorijsko interesovanje uvek ostaje izvan domena autentičnog kulturnog stvaralaštva, drugim rečima ostaje puka vašarska zabava ili završava kao pseudokulturna tvorevina.
Zašto u ovome trenutku i na ovome mestu nalazimo za potrebno da podsetimo na ovu bitnu kulturološku činjenicu? Svakako ne zbog svetskih kinematografskih prilika već radi trenutnog stanja naše domaće filmske svesti i kulturnog (ne)razumevanja.
Zabrinjavajuća je činjenica da u naporima da časopis „Novi Filmograf“ podignemo iz pepela ( moramo o tome da obavestimo širu filmsku javnost ) najmanju potporu smo dobili ( i dobijamo ) od etabliranih kinematografskih predstavnika u državnom kulturnom sektoru. Sablažnjivo je reći da niti jedna filmska ustanova, koja se finansira sradstvima Grada ili Republike, nije pozitivno odgovorila na našu molbu da materijalno pomogne konstituciju časopisa. Kao da se nikoga ništa ne tiče i kao da obnova vrednosti srpskog filma i revitalizacija celokupne oblasti domaće kinematografije ne podrazumeva i obnovu izlaženja filmske periodične štampe i uopšte obnovu kritičke reči o filmu. I dok su se mnogi „Novom Filmografu“ iskreno i oduševljeno obradovali, neki, čini se, kao da su ga se uplašili.
A obradovali su mu se svi filmski svesni ( filmbewust, Balašev pojam) poslenici i poklonici filma. Svi oni koji znaju da se u jednoj kinematografiji, svakako, ne proizvode samo filmovi za publiku, već i publika za filmove. I da u toj dijalektici uzajamnog rada uloga kritičkog govora o filmu ( estetičkog, teorijskog, sociološkog, istorijskog… ) postaje nezaobilazni činilac filmskog kulturnog potvrđivanja.
Da je to tako pokazala nam je i izvanredna potražnja za časopisom. Prvi broj Novog Filmografa u probnom tiražu od petsto primeraka naprosto je razgrabljen. Većina filmskih škola odmah se pretplatila na časopis. Najdalje je u tome otišla Akademija BK koja se pretplatila za sve svoje studente, pride i profesore. Biblioteke su ga otkupile. Stručna javnost visoko ocenila. Pored svega, redakcija časopisa je svih ovih dana bila pod stalnim pritiskom čitalaca, koji su se neprestano raspitivali kada će drugi broj i zašto kasni. Dakle, sudeći po reakcijama i odzivu filmski svesne javnosti, obistinile su se reči kolege Bore Draškovića, izgovorene na promociji prvog broja, da „pojava Novog Filmografa jeste činjenica od prvorazrednog kulturnog značaja“.
Sa promocije: Žarko Dragojević, Boro Drašković i Božidar Zečević
Sve nas ovo uverava, naravno, da je čaospis na pravom i dostojnom zadatku. A svi oni zvanični i nezvanični čuvari kinematografskog pečata koji, moguće je, zaziru od Novog Filmografa, vuku srpski film i srpsku kulturu u suprotnom pravcu, ka ambisu filmske (ne)svesti i pseudo-kinematografskih vrednosti.
Može i tako, ali da se zna.
Follow
