Dugo iščekivani novi film Slobodana Šijana SOS – Spasite naše duše premijerno je prikazan na proteklom Filmskom festivalu Srbije u Novom Sadu. U pitanju je samo predvečerje raspada Jugoslavije i krvavog građanskog rata koji je usledio, ona idilična atmosfera poslednjih mirnih dana, koje kasnije često idealizujemo, pa i racionalizujemo, što je još bolje i ubedljivije prikazano u pobedničkom filmu Belle Epoque – Posljednji valcer u Sarajevu kojem ćemo se vratiti nešto kasnije. Takmičenje za najplemenitiji podvig godine vodi na svojevrsnu ekskurziju grupu od sedmoro takmičara u tipičan hotel na dalmatinskoj rivijeri. Njihove zgode i nezgode u autobusu, više su nego jasna posveta Šijanovom (i od mnogih stručnih žirija izglasanom) nacionalnom najboljem filmu svih vremena Ko to tamo peva. Odlična glumačka ekipa, filmski veoma zahvalna tema, svesna ironija u auto-referentnom okviru svoje poetike, obećavala je daleko više nego što je u ovom delu ostvareno. Film koji pretenduje da bude komedija, nije preterano duhovit; film koji otvara neprijatne i bolne teme iz skorašnje prošlosti, naprosto bi morao biti konsekventniji i eksplicitniji (posebno u poređenju s nekim drugim ostvarenjima prikazanim upravo na istom festivalu); film koji je okupio sam vrh srpskog glumišta, morao bi da im pruži mogućnost da do kraja razviju svoj raskošan talenat. Prvi sukobi u kninskoj Krajini, kao preteći oblik nadleću nad simpatičnom ali banalnom grupom takmičara, blaženo nesvesnih ozbiljnosti situacije, u njihovim pokušajima da upravo oni budu ti koji će odneti nekada prestižnu plaketu. Šijanu valja odati priznanje da hrabro uočava i bira temu, ali se gubi negde na pola puta. Moramo uočiti da je u njegovom filmu odgovornost za tragične događaje veoma neravnomerno raspoređena, što bi svakako mogao biti odličan materijal za potonju (inače preko potrebnu) diskusiju. Međutim, u umetničkom pogledu to nijednog trenutka ne zaživljava, a posebno je zanimljivo uporediti sličnu stvar koju je daleko efikasnije uspeo da iskoristi Nikola Stojanović. Oni koji su od Šijana očekivali da se napokon vrati u svoju nekadašnju vrhunsku formu, ovim filmom će ostati razočarani; dok će oni koji ga sasvim opušteno, bez a priori velikih očekivanja budu odgledali, u njemu moći da nađu poneku uspešnu pošalicu, skeč, provokativnu ili kontroverznu političku poruku, te glumačku bravuru. Nedovoljno za opravdanje izuzetnog – minulim radom van svake sumnje potpuno zasluženog – statusa koji Šijan kao režiser ima u našoj kinematografiji, a šteta za neiskorišćene neke zaista originalne i domaćoj umetnosti i društvu generalno, neophodne teme, što je olako propuštena i prokockana prilika.
Najveći dobitnik ovog festivala je ostvarenje Belle Epoque – Posljednji valcer u Sarajevu Nikole Stojanovića, koji je osvojio Grand Prix za najbolji film, dok je Vita Mavrić odnela nagradu za najbolju glumicu, Arsen Dedić za najbolju filmsku muziku, a Miodrag Nikolić i Ana Adamek za najbolju scenografiju, odnosno šminku. Zaista je fascinantna sudbina ovog ostvarenja. Iako završen još 1990. godine, iz mnogih je razloga svoje premijerno prikazivanje dočekao tek sedamnaest godina kasnije. Zlatno doba Evrope, vreme neposredno pre prvog svetskog rata, koji je, nikada to ne smemo zaboraviti, počeo upravo na našim prostorima, pucnjima mladog Gavrila Principa u austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda. Upravo je to tema koju Stojanović, pomno, analitički detaljno obrađuje, temeljno proučivši brojne istorijske dokumente o organizaciji „Mlada Bosna“ i situaciji koja je u to vreme vladala u Bosni i crno-žutoj austro-ugarskoj monarhiji.. Sam Valić je i centralna ličnost filma, oko čijeg se odrastanja i onih specifičnih životnih inicijacija, koje pak neodoljivo podsećaju na radove Bernarda Bertolučija (posebno u skorijem filmu Sanjari) odvijaju poslednje pripreme za sam atentat, pri njegovoj neprestanoj želji da u svom gradu otvori prvi kino-teatar. Baroknu atmosferu epohe uspešno dočaravaju kabaretski nastupi, gde je uz šaljive i vulgarne pesmice (stihove pisao sam režiser Stojanović, dok muzičku podlogu potpisuje Arsen Dedić) suptilno provučena zebnja i očekivanje velikih promena, koje će nakon atentata i uslediti, u toj meri da ništa u „staroj, dobroj“ Evropi neće ostati isto. Stojanović ne ide dalje, sam čin ubistva završetak je i filma, njemu nije cilj politički pamflet ili istorijska rekonstrukcija (iako se istorijskih činjenica doslovno držao, pri čemu je svoju umetničku slobodu zadržao kada je u pitanju oblikovanje karaktera), nego ocrtavanje jednog sumornog, dekadentnog režima u zalasku, u čemu je nesumnjivo, potpuno uspeo. Paradoks našeg vremena, pa čak i pravi skandal, jeste da ovaj film nije otkupljen za prikazivanje u svom matičnom gradu i zemlji, a jeste u Hrvatskoj i Srbiji, iz razloga sasvim opskurne i politikantske prirode lokalnih funkcionera i aparatčika. Ovo je prvorazredni omaž jednom gradu i vremenu, jednoj organizaciji koja uistinu jeste okupljala mlade liberalne duhove svih bosanskih naroda, u njihovoj utopijskoj, ali na kraju ne i neostvarivoj težnji za oslobođenjem. Uloge za pamćenje su ostvarili i Radmila Živković, Petar Božović, Tanja Pujin, te Davor Dujmović kao Gavrilo Princip, a poseban ton slavljeničkom raspoloženju što se film uopšte završio i pojavio pred gledaocima, na konferenciji za novinare dala je Mira Banjac, svojim (pod)sećanjima da je u trenutku njegovog snimanja u Sarajevu živela kod rođene sestre jednog od glavnih ideologa „Mlade Bosne“ i organizatora vidovdanskog atentata 1914. godine. Paradoksima nikad kraja, pa tako njihov otac u Belle Epoque sina zbog buntovništva izbacuje iz kuće i na nju ponosno stavlja prokaženu crno-žutu zastavu, u danu prolaska nadvojvode kroz njihov grad, jer je njemu „pod carem dobro“ i „tako želi i da ostane“. Ne treba naglašavati kolika je ironija što takve reči izgovara upravo otac osobe koja će, zajedno sa svojim ne toliko brojnim saborcima, nepovratno promeniti tok istorije. Ako bismo ovom izuzetnom filmu uopšte mogli pronaći neke zamerke, one bi se ogledale u povremeno nespretnom prilagođavanju bosanskom naglasku od glumaca koji nisu ponikli u toj sredini, što pažljivom gledaocu ne može da promakne, te upitnom odlukom Stojanovića da za završne scene ne iskoristi postojeće originalne arhivske snimke, nego da čitav događaj fikcijski rekonstruiše. Bez obzira na to, pojava ovog filma pravi je praznik svim ljubiteljima sedme umetnosti i još jedan dokaz da ona ipak na kraju uvek pobeđuje efemerne dnevno-političke i finansijske prepreke.
Hadersfild i Odbačen
Dva filma prikazana na ovom festivalu, Odbačen Miše Radivojevića i Hadersfild Ivana Živkovića, su nešto što je, tematski, dugo, predugo čekano u našoj sredini. Ovi filmovi su po mnogo čemu srodni, dele iste početne premise, ali do ostvarenja njihovih ciljeva idu različitim putevima. Dok je zajednička crta SOS – Spasite naše duše i Belle Epoque evokacija onih poslednjih mirnih, idiličnih, prozaično banalnih trenutaka pred burne istorijske i tragične događaje, filmovi Radivojevića i Živkovića hrabro se hvataju u koštac sa njihovim posledicama koje su ostavile na svima nama. Nesumnjivo otkrovenje proteklog festivala je debitantsko ostvarenje Ivana Živkovića, inače adaptacija istoimenog pozorišnog komada Uglješe Šajtinca, ovenčanog nagradom najbolje nove predstave na Sterijinom pozorju 2005. godine. Sam Radivojević je na konferenciji za novinare priznao da osnovni motiv koji ga poslednjih godina vodi da snima filmove jeste osećanje krivice „za ono što smo uradili mladoj generaciji“. I sami pripadnici te generacije, Živković, Šajtinac, kao i većina protagonista Hadersfilda nude univerzalni obrazac prepoznavanja svima onima koji su imali tu nesreću da upravo ovde prožive poslednju deceniju dvadesetog veka, osobito mlađim ljudima, među kojima će ovo vrhunsko ostvarenje sigurno zauzeti kultni status. Provincijski gradić, tridesetogodišnji Raša, inače karakter najuverljivije oslikan u filmu, osoba čiji talenti i ambicije daleko prevazilaze uskogrude poglede male sredine, njegovog neposrednog i nešto šireg okruženja, dane provodi vodeći kulturnu emisiju na lokalnom radiju i dajući privatne časove učenici, koja mu je istovremeno i ljubavnica. Trag svih ovih godina odlučujuće doprinosi njegovoj apatiji, pasivnosti, traženju krivca u svima oko sebe, nadasve odustajanju od bilo kakve akcije, bilo kakvog pokušaja da svoj život konačno valjano zaokruži. U nekoj drugoj sredini, ovo bi verovatno bio motiv za storiju o subjektivnoj ili neprilagođenoj prirodi neke pojedinačne individue, međutim, prave ovacije koje je Hadersfild (po mnogim mišljenjima najbolji film na festivalu, iako je osvojio „samo“ nagradu za scenario) pobrao dolaze iz više nego jasnog i razgovetnog osećanja nemoći, osujećenosti i frustracije, koja je ovde pravilo, a ne izuzetak. Živković daje ocenu svog filma tako ubedljivo, da ga je šteta ne citirati: „Ostale su mentalne kočnice, koje nam bez obzira na to što se realnost oko nas menja, ne dozvoljavaju da u tu promenjenu realnost uđemo… Mnogo će bolan biti taj prvi korak. Mnogo gorčine će ostati u ustima zauvek iz te zadnje dekade dvadesetog veka u Srbiji.“ Dolazak starog školskog druga posle jedanaest godina, iz neke daleke engleske nedođije, postaje pravi okidač preko kojeg se prelamaju lične i kolektivne sudbine svih junaka, a sama činjenica da je čak i pomenuti Hadersfild mesto naših snova i uzaludnih nadanja, o nama govori više nego što bismo to želeli. Visoki ritam, fantastični dijalozi bez praznog hoda, uzbuđenje, adrenalin, i naposletku, konačno – katarza; uz zaistra maestralne role Nebojše Glogovca i Josifa Tatića, pogađaju u pravo mesto i do samog završetka uspešno izbegavaju svaki kompromis. Bol, destrukcija, očajanje, postaju fizički opipljivi i samo neko ko je dotičnu deceniju proživeo u nekom, recimo Hadersfildu neće „na prvu loptu“ odmah razumeti o čemu se ovde i zašto radi. Međutim, Živković se neće zaustaviti samo na furioznom oslikavanju nimalo vesele svakidašnjice, već opravdano ide i korak dalje, nudeći rešenje za prevazilaženje trauma koje su obeležile formiranje čitavih nekoliko generacija, u pročišćujućem, gotovo hrišćanskom finalu, koje nudi bar neku opipljivu nadu da će jednog dana i nama biti bolje. Možda ne bi bilo loše da je momenat konkretnog loma i početka propasti u Rašinom životu, raskid sa devojkom posle pet godina, posle čega sledi potpuni sunovrat, bio više ekspliciran; kao i brutalna, ali pedagoška i zaslužena lekcija koju će dobiti od renomiranog pisca (Miki Manojlović), ali ne treba sumnjati da će ovih devedeset minuta neprekidnog adrenalinskog šoka svoje ubitačno, a na kraju delimično i pročišćujuće dejstvo, imati i na generacije koje dolaze, još mnogo narednih godina i decenija.
S druge strane, Radivojevićev opsesivni, ali dosledni revolt protiv zatečenog statusa quo donosi nam još jednu priču u kojoj su prisutni svi elementi njegovog karakterističnog rediteljskog rukopisa. Tiha rezignacija, apatija, odustajanje od života; pre nego otvorena i poletna borba, i u Odbačenom odlikuju njegovog glavnog junaka, koji bi na nekom drugom mestu, i u nekim drugim, boljim okolnostima, bio na vrhuncu svoje životne moći, međutim, svesnom odlukom koja je u njemu dugo sazrevala, rešava da svoj život okonča u vreme i na način na koji to sam želi. Hedonista, ljubitelj umetnosti, ličnog boemskog opredeljenja, dolaskom nekih novih, poslovno-japijevskih standarda i manira ponašanja, postaje suvišan. I to ne samo na poslu, nego i u svojoj porodici. Osećanje sasvim slično Rašinom iz Hadersfilda, međutim nigde ni traga buntu, mržnji, nekontrolisanim emocijama, onom balkanski karakterističnom „buci i besu“; zapravo, tek u trenucima konačnog svođenja računa i dobrovoljnog odlaska s ovog sveta, pokazuje znake organizovanosti i sistematičnosti, koja mu je tokom života toliko nedostajala. Razlika između ova dva filma leži i u naglasku na različitu životnu dob protagonista. Dok Šajtinac i Živković ozlojeđenog i neuspešnog zrenjaninskog umetnika portretišu na samom početku njegovog zrelog života, Radivojevićev lik je svoje najbolje godine već proživeo. I utoliko mu je, ruku na srce, lakše i manje bolno da od svoje budućnosti definitivno odustane. Linija manjeg otpora vodi pre do sopstvene smrti, nego do minimalnog napora uloženog da bi se promenilo – sebe, što je još jedna zajednička osobina sa junakom iz prethodnog filma. Visoka stilizacija, neskrivene umetničke pretenzije i solidno oblikovani karakteri, donekle su zasenjeni izveštačenim i neuverljivim dijalozima (znatno slabijim nego kod Šajtinca), tako da se glumci neuspešno muče da izbegnu preglumljavanje. Motiv ostavljanja supruge da bi se ona kasnije udala za drugu – ženu, bio bi zaista inteligentna i progresivna ideja, samo da istu nije iskoristio još Vudi Alen u svom filmu Mehnetn nekih trideset godina ranije. Ipak, drugi deo zamišljene trilogije (prvi deo je prethodni film Buđenje iz mrtvih) koji brutalno, a istovremeno poetično i elegično oslikavaju mentalno i emotivno stanje protagonista, svakako je dobar film, a povremeni biseri poput omaža Nikolaju Berđajevu da će budućnost čovečanstva biti u ženama, ili ovoga neće ni biti, sasvim su dovoljni da iz bioskopa ne izađete razočarani. Treba priznati da Radivojević verovatno nije imao ni sreće: možda je za nešto više, pak, nedostajalo to da ovaj film ne bude prikazan praktično istovremeno sa Živkovićevim rediteljskim debijem – s kojim deli mnogo toga – tako da postojeći kvaliteti u Odbačenom budu lakše bačeni u zasenak u poređenju sa budućim oproštajnim bluzom srpske „generacije x“.
Bogata zemlja i Hladna stopala i Upomoć, ljubav!
Na četrnaestom Evropskom filmskom festivalu na Paliću, osim tradicionalnih programa, kao što su novi mađarski film ili „mladi autori Evrope“, specijalni gost čija je kinematografija prikazana kao zasebna celina, bila je Norveška, dok je ove godine izostao tradicionalni program „paralele i sudari“. Apsolutno razočarenje bilo je norveško ostvarenje Aslaga Holma Bogata zemlja izuzetno nemušto postavljena priča o jednoj, po svemu tipičnoj, parlamentarnoj kampanji i povratku laburističke stranke na vlast. Možda bismo za ovaj film imali više razumevanja da je sebe iskreno predstavio kao propagandni partijski bilten ili makar dokumentarni film o životu i radu njihovog lidera, međutim režiranje dugometražnog igranog filma na ovu temu izrodilo se u pravi fijasko. Pomenuti utisak biva još snažniji ukoliko Bogatu zemlju uporedimo s jednim takođe skandinavskim ostvarenjem na temu izborne kampanje, danskim filmom Kraljevski pasijans Nikolaja Arsela, koje je domaća publika mogla da vidi na proteklom festivalu danskog filma ili čak i norveškom inteligentnom i ubedljivom ironičnom omnibus pričom od pre nekoliko godina, koja takođe za svoj cilj ima nameru da potkopa uvreženo mišljenje o „najboljoj evropskoj zemlji za život“ – Utopija – niko nije savršen u savršenoj zemlji. Ovde nalazimo mladog i energičnog lidera partije u blagoj dekadenciji, Jensa Stoltenberga, kako kroz serije sastanaka, partijskih i promotivnih govora, putovanja u provinciju i neposrednog razgovora sa biračima, pokušava da otkrije njihove istinske želje i, s tim u vezi, vrati svoju partiju na vlast, a sam ponovo postane predsednik vlade. Očekivano, u tome na kraju filma i uspeva, ali prosto je neverovatno koliko je opis tog puta neinventivan, nemaštovit i dosadan. Ako kažemo da je možda najzanimljivija scena filma kratko pojavljivanje Stoltenbergovog oca Torvalda – sticajem okolnosti dobro poznatog našim gledaocima – to će biti više nego dovoljan pokazatelj koliko je Holm uspeo u svojoj nameri da portretiše jednu evropsku zemlju i njenog prosečnog stanovnika te političku elitu, na početku dvadeset prvog veka. Nešto živosti su filmu uspeli da, tek na momente, udahnu dokumentarni prikazi praćenja rezultata u izbornoj noći, što je posebno porazna činjenica za reditelja.
Mnogo bolje ostvarenje, film Aleksandra Eika Hladna stopala imali smo prilike da vidimo dva dana ranije u okviru istog programa. Žanr romantične komedije, kojoj ovaj film nesumnjivo pripada, nikada nije patio od viška umetničke ambicije i njoj odgovarajuće pretencioznosti, što je (i) ovde rezultiralo jednom pitkom, zabavnom i opuštajućom pričom, nadograđenom odličnim izborom muzičke podloge koja ostvarenju Eika daje sasvim zadovoljavajuću ocenu. Uspelo portretisanje različitih socijalnih klasa, generacija i karaktera, uklopljeno je u standardizovani kalup za ovakvu vrstu filmova. Venčanja, raskidi, seksualna disfunkcija, ali i podrška okoline kao i uspešno prebrođavanje postojećih problema – razume se, ne bez brojnih obrta, iznenađenja i avantura svake vrste – svakodnevica su života mladog Kirstera, zaposlenog u lokalnoj prodavnici ploča. Karakteristično za noviji skandinavski film, i ovde se neke tradicionalne, uvrežene uloge na duhovit i neobavezan, ali pronicljiv i inteligentan način dovode u pitanje, poput sasvim slobodnog, čak i raskalašnog ponašanja roditelja mladog protagoniste i njegove devojke Trine. Apsurd i burleska ovde dostižu vrhunac, utoliko pre što je Kirstenov otac – sveštenik. Međutim, to mu nimalo ne smeta da svom sinu pedagoški ukaže da na svetu postoje samo dve svete knjige: Biblija i – Kama sutra. Životno oslikani likovi, uverljiva atmosfera i kvalitetni, neretko duhoviti dijalozi, presudno će uticati na pozitivan utisak o filmu, iako ovde nisu izostavljeni ni neizbežni moralni aspekti romantične komedije, kao i odgovarajući happy end posle kojega se gledalac ne oseća ipak ne oseća izneverenim, iako će se sva njegova početna očekivanja, možda i nadanja, o raspletu Kirstenove priče, nužno – ispuniti.
Ipak, od ova tri filma, epitet odličnog zaslužuje samo delo mađarskog režisera Tamaša Šaša Upomoć, ljubav!, takođe komedije, ali sa daleko više pretenzija, razuđenosti i izbegavanja žanrovskih stereotipa. Šaš hrabro postavlja neka neprijatna pitanja u vezi sa modernim čovekom i superiornom tehnologijom koju je razvio, neke moralne dileme koje će opsedati više gledaoce nego junake ovog filma, nastale onim famoznim a dalekovidim Marksovim „otuđenjem“ koje tek u naše doba poprima svoje istinsko značenje. Peter je direktor specijalizovane agencije, koja je svojim platežno sposobnim klijentima sposobna da obezbedi „ljubav“ osobe za koju su zainteresovani. Specifičnost agencije, u odnosu na već uhodane i dobro poznate koje pružaju „poslovnu pratnju“ i gde obe zainteresovane strane tačno znaju šta žele i dobijaju; Upomoć, ljubav! pruža nam ono što je od samih začetaka civilizacije bez sumnje bio cilj pripadnika ljudskog roda: da dožive ličnu sreću u intimnom susretu sa željenom osobom suprotnog pola. Kao što svi dobro znamo, moderno doba oduzima nekada najvažniji resurs potreban za ostvarenje ovih planova – vreme; ali kako tehnologija savršeno proporcionalno tome napreduje, uz njenu pomoć te malu „asistenciju“ stručnjaka za emotivne odnose, kao i adekvatnu materijalnu nadoknadu, možemo doživeti ono za šta u realnom, trodimenzionalnom životu, mnogi od nas neće biti sposobni – idealizovanu sliku odnosa sebe i partnera, bez ikakvog našeg aktivnog učešća ili gubitka vremena. Ovo se postiže besomučnom upotrebom nekoliko desetina istih stereotipnih i patetičnih fraza, koje se pak pažljivo prilagođavaju pažljivo odabranom profilu određene osobe i uz pomoć moćnih kompjuterskih i sms servisa šalju velikom brzinom. Neće proći mnogo vremena, a gledaoca će podići jeza od mogućih posledica ovakvog neodgovornog poigravanja samim osnovama čovekovog života – emocijama – iako će sve to u Šašovom filmu biti prikazano na jedan nedramatičan, suptilan način, ali sasvim dovoljno da se to pitanje kasnije jasno formuliše. Zloupotreba žena, koja čini princip rada Peterove agencije, biće uspešno poništena pojavom nove, misteriozne firme koja za svoju osnovu ima zlouotrebu – muškaraca! Burni obrti i prevrati, duhovite i zaista uspele scene, uz nešto prekombinovanu i odviše natrpanu završnicu, čine okosnicu ovog inteligentnog, dobro režiranog ostvarenja. Na žalost, nategnuti kompromis na kraju i na silu ukalupljeni hepiend ponešto otupljuju oštricu filma, koji bi bio izuzetan da je bar nekih desetak minuta kraći. Ovako se težište pažnje sa teme načina života savremenog čoveka, njegove suštinske usamljenosti, opravdanosti (preterane) uloge tehnologije i stečene navike da se do cilja dolazi prečicom – što rađa brojne moralne dileme i pitanja – neopravdano prebacuje na teren ličnog zadovoljstva protagonista i konformističkog očekivanja gledaoca da po svaku cenu iz bioskopa ne izađe uznemiren. Velika šteta, jer početne premise SOS, ljubav! mnogo obećavaju, tako da će po svoj prilici odličnu ideju iskoristiti neki veliki holivudski studio, koji sa svom svojom upregnutom mašinerijom neće propustiti da na ovakvoj izuzetnoj prilici adekvatno poentira.
Posle i Glumeći žrtvu
Oko dodele nagrade za najbolji film na proteklom filmskom festivalu na Paliću nijednog trenutka nije bilo dileme. Zlatni toranj, kao i nagrada kritike, jednoglasno su proglasili danski film Posle venčanja rediteljke Suzan Bir za najbolje ostvarenje ovogodišnjeg festivala. Ovo je samo još jedan pokazatelj višegodišnje izuzetne, ali nikako nezaslužene reputacije danske kinematografije, ne samo zbog planetarnog uspeha Larsa fon Trira, pa je tako ovo ostvarenje dobilo i nominaciju za Oskara. Velika očekivanja pred ovaj film postavilo je i saznanje da je scenarista Anders Tomas Jensen, koji je potpisao čitav niz vrhunskih ostvarenja, a sa Suzan Bir je već ranije sarađivao na filmovima Otvori srce i Brat a sudelovao je u pisanju scenarija za odlični škotski film Ulica Red Roud, koji je i naša publika imala prilike da vidi na prošlogodišnjem festivalu autorskog filma. Porodične, socijalne drame nisu slučajno karakteristične baš za zemlju poput Danske, koja za razliku od mnogih drugih, ima izuzetno sređene i stabilne političke ili ekonomske temelje, pa se tako u startu u velikoj meri obesmišljava pokušaj stvaranja nekakvih „velikih ideoloških priča“ i teži ocrtavanju obične ljudske sudbine, koja i u tom skoro idiličnom okruženju može da bude jednako tragična kao i na nekom drugom prostoru. I u ovom filmu su poštovane osnovne preporuke manifesta Dogma 95 – poput snimanja iz kamere u ruci – a sama tematika i zaplet neodoljivo podsećaju na jedan od zaštitnih znakova ovog pokreta, film Tomasa Vinterberga Proslava. Nema sumnje da je Birova kao neposrednu inspiraciju imala upravo ovaj Vinterbergov klasik, ali kvalitet režije, superiorna gluma i pažljivo nijansirani karakteri, bez dileme stoje na strani upravo njenog filma, što u potpunosti opravdava ovu tematsku parafrazu. Posle venčanja je najbolji dokaz da je još moguće napraviti film koji će obilovati emocijama, a nijednog trenutka ne skliznuti u trivijalnu patetiku, iako joj se celim svojim tokom na tankoj crvenoj liniji opasno približava. Snažna porodična priča, puna sukoba, tajni i katarzi, sasvim na tragu Majka Lija na primer, daleko je ozbiljnije zamišljena od gore pomenutog ostvarenja s kojim će ga zasigurno mnogi porediti. Dok Vinterberg ide na jednog centralnog negativca ka kojem će biti usmeren sav (ne)opravdani gnev članova njegove porodice i otvoreno te brutalno razotkrivanje tamnog naličja jedne naizled srećne, uspešne i moćne porodice; Birova će se, uz obilatu Jensenovu pomoć, odlučiti za nešto drugačiji postupak. Njeni junaci, iako povremeno u sukobu „svako sa svakim“, svi odreda su prikazani kao pozitivni, humani, ljudski likovi, koji se u (za)datoj situaciji snalaze prema svom habitusu i temperamentu, sa krupnim kadrovima koji naglašavaju ozbiljnost drame kroz koju prolaze. Trenutak venčanja kćerke postaje tačka preloma posle koje više ništa neće biti isto, i u furioznom ritmu strpljivo građenih obrta i naknadnih (ne)željenih saznanja iz prošlosti, svaki lik upleten u ovu priču biva promenjen iz fundamenta. Glavni protagonista, Jakob, tako na samom venčanju – gde se našao gotovo slučajno – saznaje da je upravo on biološki otac devojke, za koju nije znao ni da postoji. Brojni sukobi koji će potom uslediti međutim ne proizlaze iz činjenice da je ovde neko dobar, a neko „loš momak“: apsolutno svi likovi su nosioci pozitivnih osobina i gotovo antička tragedija ne proizilazi iz neke njihove inherentne krivice. O suptilno prožetim porukama i da ne govorimo: dok je Jergen dvadeset godina bio uzorni otac svoje dece i Jakobove ćerke, spletom neverovatnih okolnosti – za koje morate da pogledate film da biste ih otkrili! – u dramatičnom finalu Jakob će morati da se pomiri sa svojim usudom da postane otac i svoje i Jergenove dece, suočen sa fatalnom i neizbežnom činjenicom skore Jergenove smrti. Iako nikada nije svesno zasnivao svoju porodicu, na kraju će biti primoran da hamletovski bira između dve koje ga podjednako očajnički očekuju: one novootkrivene, biološke u Danskoj i one odabrane malog dečaka u Africi o kome se starao od njegovog rođenja na svom humanitarnom zadatku u Africi. Dilemu će najzad rešiti upravo ovaj mališan, zrelim rasuđivanjem i preporukom da oni mogu da se viđaju i povremeno, kada Jakob bude u mogućnosti da ga posećuje. Posle venčanja se ne libi da pokaže snažne i duboke emocije, dok uspešno izbegava zamke da njima manipuliše. Bez preterivanja možemo reći da se radi o fantastičnom filmu, koji budi nadu i daje optimizam da evropska kinematografija ima još mnogo toga relevantnog da (nam) kaže.
Još jedan dobar film stiže nam iz Rusije. Ostvarenje Kirila Serebrinjikova Glumeći žrtvu nagrađeno je priznanjem za „jedinstveni umetnički doprinos“ i širenje granica modernog filma. Valja je tridesetogodišnji mladić bez ikakvih ambicija, koji više instinktivno nego svesno zgrožen svojom okolinom, na klasičnu hamletovsku dilemu odgovara rezolutno – ne biti! Krajnje specifični sumorni svet postsovjetske Rusije ovde se može osetiti na svakom koraku. Zamislite odraslog čoveka koji se potpuno zadovoljava ulogom žrtve prilikom policijskih rekonstrukcija zločina, koji su u izuzetno originalnom Serebrinjikovljevom filmu, serije bizarnih i na mahove osvetničkih epizoda, pre nego razrađene, analitičke ideje jednog profesionalnog zločina. Eskapističko opredeljenje glavnog junaka, kao i njegovih drugova takođe, režiser naglašava ubacivanjem simpatičnih crno-belih animacija, koje dočaravaju unutrašnji, mentalni ili psihički doživljaj pojedinca. Da ovaj film postane i generacijsko obeležje, u velikoj meri podsećajući našeg gledaoca na izuzetno domaće ostvarenje Hadersfild, potrudiće se inspektor u svojoj završnoj rušilačko-emotivnoj tiradi, sa sve namerno pojedenom porcijom otrovnog sušija, pred zapanjenim kolegama i osobljem. Čitave rečenice kao da su preuzete od Šajtinca i monologa Rašinog oca u Hadersfildu, srpska i ruska post-tranzicijska stvarnost gotovo se nepodnošljivo dodiruju, čemu sličnosti iz prethodnih perioda samo mogu dodatno da doprinesu. Starije generacije ne mogu da podnesu sveopšti raspad onoga što su do tada poznavali i svoj razorni gnev usmeravaju ka svojim sinovima. Ovi pak odlučuju da se iz svega izvuku – ne učestvovanjem! Tako Valja samo formalno normalno funkcioniše, sve dok nakon pomenutog katarzičnog ispada svog šefa ne otruje majku, strica i devojku, nestajući na kraju i sam u rečnim dubinama kojih se oduvek panično plašio. Ove dubine sasvim sigurno označavaju količinu zla i besmisla koje je u vremenu nestanka jedne velike socijalističke imperije, a nakalemljeno na tradicionalno fatalistički orijentisano slovensko društvo, na zapanjujuće brojne i maštovite načine mutiralo i preti da poništi i poslednje tragove smisla i reda. Popularni serijal Noćna straža operiše sličnim pretpostavkama, ali na bitno drugačiji način, što je možda presudno doprinelo njegovom (zasluženom) uspehu na blagajnama širom sveta. Glumeći žrtvu se otvara u ispovedno dokumentarističkom tonu, lakonskom presudom da je „ruski film mrtav“. Kiril Serebrinjikov se uz pomoć scenarija braće Presnjakov svesrdno potrudio da tu činjenicu promeni.
Follow
