Ima li smisla to činiti ovde, u Srbiji, nad kojom se danas vitlaju isti oblaci mržnje i rata? Četiri jahača apokalipse već su odavno u sedlu na poslednjem istočniku kulturne Evrope.
A film, božanski i đavolski saveznik duha, treće oko i duh sam – o tome govori tišinom.
(Uživali smo u radosti otkrića! zapisao sam u dnevnik 2. januara 1991. kasno noću, po povratku iz Muzeja narodne umetnosti, u Jerevanu. Bila je to večerinka koju ću pamtiti celog života. Zaven Sarkisjan, direktor ovog Muzeja i prijatelj, pozvao nas je da proslavimo. Bio je, naime, rođendan moje malenkosti, a i atmosfera je bila prisna, srdačna, novogodišnja, u studenoj i zamračenoj prestonici Jermenije, gde smo se grejali na ljubavi naših domaćina. Za nas nekolicinu, Zaven je pripremio iznenađenje. Tih dana – a to tada još nismo znali – stigla je iz Tbilisija pošiljka od nekoliko velikih sanduka ličnih stvari nedavno preminulog Sergeja Paradžanova, genija i učitelja. Kad smo posedali, Zaven je predložio da otvorimo i pregledamo sanduke. O, Bože! Vadili smo te kolaže kao najveće faraonske dragocenosti i rušili se. Kolaži, koje ovde vidite, samo su delić ovog blaga, koje je sada izloženo u Muzeju Paradžanova u Jerevanu i koje je obišlo planetu, opet zahvaljujući neumornom Zavenu. Još da napomenem: iste 1991. uoči rata i u bivšoj Jugoslaviji i u Jermeniji, održali smo u Sava centru uspelu reviju pod naslovom Otkriće armenskog filma za koju sam napisao ovaj tekst. Tada je trebalo da u Beograd stigne i izložba Paradžanovljevih kolaža, ali počeo je rat i stvari su se razvijale na poznat način. Evo ekskluzivnog isečka jedne još neotvorene izložbe za čitaoce Novog Fimografa, da podele sa nama radost otkrića. Evo i nekoliko Paradžanovljevih i armenskih tekstova kao priloga ovom imaginarnom vernisažu. Umesto svežeg nara, koga svakoga dana neko ostavlja na mogili velikog umetnika, u armenskom Panteonu)
„Tišina je negativ zvuka“ govorio je najveći među Armenima, Sergej Paradžanov, čijoj božanstvenoj seni i posvećujemo ova otkrića. Praunuk Hajka i poslednji putnik iz Nojevog kovčega, što još prkosi na vrhu Ararata, izaslanik civilizacije Urartu i pobednik kod Sardarapata u najrumenijoj dolini sveta, on, čuvar tajni ukrajinske duše i mučenik sa kijevskih fresaka, Sergej Josifovič, letopisac polka Igorovog u vučjoj koži, saveznik jelena i pomoćnik Rubljova, on, Paradžanov Hiperborejac u srcu i duhovni sin Andersena, tvorac bajki od šarenog papira i eritrocita, jeromonah svemira i prvonačelnik kinematografa – venuo je u plemenitom muku, baš kao i njegovi kolaži. Sa prezirom prema 20. veku od koga je molio samo ljubav i stvaranje, a dobio mržnju, uze i bedu, nije ćutao već je govorio tišinom. Jeo je ćutke, polako, na terasi, među narovima. A našto nama danas ove reči, sav input i autput, hardver i softver, nova sholastika i postmoderno praznoslovlje, kad iz dubine ponovo vrišti beštija i traži da sve opet ždere sa dijuvijalnom slašću. Može li tu išta da učini film i – Sergej u nama?
Na obroncima Ararata, u kolevci civilizacije po kojoj danas raste trava, otkrili smo film, koji ne čini drugo do govori uzvišenom tišinom. Koreni armenskog filma sežu u mudru prošlost, ne bave se događajem nego slute njegov smisao, ne pričaju priče, nego proniču u bajku sveta, kao Paradžanov, kao Pelešjan ili njihov stariji brat Bek-Nazarjan. Oni, isihasti modernog kinematografa, pre su posvećenici nego lažibrade industrije, koju, hvala Bogu, nikad nisu ni imali. Oni nikada nisu stvarali mitove. Mit je zatvoren sistem, priča njegov izraz, a jezik njegovo oružje koje nas je odvratilo od igre, od rituala i paganskih svetkovina.
Uživali smo u radosti otkrića.
Pod senkom zaborava otkrili smo u Armeniji, ponovo, igru. Što je to pre igra tuge i strepnje, a ne dokolice i radosti, to Armeni imaju da zahvale svom usudu. Ali, otkrivajmo dalje, pohitajmo iza toga i nađimo se na njegovim izvorima i evo gde nas, u dnu kladenca, opet čeka Paradžanov i tiho se smeši, jedući trešnje. Evo sveta istrajnog i postojanog, koji je najviše naučio u rvanju sa vremenom. Učimo i mi od njega, mi mlađi, u duši još varvari. Radujmo se iznenadnom gostu, božijem izaslaniku, kao oni. Prezirimo mržnju i osvetu. Sedimo na zemlju i zasvirajmo duduk, i srpski i armenski, poklonimo se, pogasimo sva svetla i otvorimo samo jedno, kinematografsko oko.
Negativ zvuka izmamiće neku zaumnu melodiju.
Svakako će oživeti.
Mitovi će se rastopiti u bistroj vodi.
I šta nam još treba u tihom, ali moćnom otporu, koji su Armeni naučili da pružaju svojom mudrošću i darom? I njihov film danas jeste oružje tog otpora. Sada, kada ih ponovo stišću i sa juga i sa severa i sa istoka, i kada ih ne vide i ne čuju sa zapada, baš isto kao i nas, baš danas, kada se čini da smo opet pred ambisom, treba postupiti baš kao moj pobratim Garik Zakojan, sa Istoka. Mirno, pušeći lulu, tovario je u naš avion sanduke snimljene trake, sa sinom, studentom filma. U predahu, rekao je razgovetno:
„Nosi sve ove filmove i pokaži ih. Spasimo naše duše.“
Ima, ima smisla baš sada pokazati ovo biserje jedne od najzanimljivijih kinematografija Evrope, ovo jedino oružje onih, koji su naučili da se brane i odbrane duhom. I da u pomami vika, urlanja, pretnji i vitlanja vatrom, pustimo film boje nara i sazvučja frule.
Neka o svemu govori svojom tišinom.
1991.
Follow
