Festival je blagoslov! bio je slogan pod kojim se poslednje dve godine išlo u Anesi na najveći spektakl crtanog filma u svetu. Tu, u srcu Evrope, u predivnom gradiću na obalama čistog kao suza alpskog jezera, podno Mon Blana, gradski oci Anesija (Francuska) svake godine sa zadovoljstvom sabiraju rezultate prethodne fešte u čiji se budžet ulilo ni manje ni više od 2 800 000 evra, što prevedeno na naše dinare iznosi fantastičnu sumu oko 224 000 000 dinara ostvarenih partnerstvom i učešćem velikih kompanija, televizijskih prava i oglasa kao i od izdavanja izložbenog prostora u superluksuznom ali vremešnom hotelu „Imperijal”, sa svim njegovim salonima i parkovima na obali jezera. Od zakupa tih prostora boli glava, ali svaki posao cveta, jer se svaki ekran, svaki kvadratni metar, svaka stolica, mere hiljadama evra. Na kraju, ne treba zanemariti ni onu trećinu budžeta, koju su festivalu pokrili francuska ministarstva kulture i spoljnih poslova, a zatim i regionalne vlasti Gornje Savoje, kao i druge vladine institucije.
Ulaganja u festival animacije su se isplatila. Samo u sedam festivalskih dana 2006. godine, pozitivni bilans festivala iznosio je 4 000 000 evra.
Godine 2007. oboren je rekord u broju stranih gostiju na 31. međunarodnom festivalu animacije u Anesiju – njih preko 6200 registrovanih iz više desetina zemalja, među kojima ima oko 300 novinara, 330 reditelja i autora filmova, 1600 akreditovanih producenata, kupaca i prodavaca i brojnih studenata i ljubitelja osme umetnosti… Hotelske sobe bile su rezervisane i popunjene na 25 km uokrug Anesija.
Neumorni Serž Bromberg, umetnički direktor i duša festivala, vodio je kratke i sadržajne konferencije za štampu sa novinarima i autorima, isključivo kratkometražnih crtanih ostvarenja, a van toga bio je u svojoj „tvrđavi” okružen ekipom od 200 angažovanih službenika, hostesa i saradnika.
Za nagrade 31. međunarodnog festivala animacije Anesi 2007, filmovi su se borili u pet jasno odvojenih kategorija: dugometražni, kratkometražni, tv filmovi, grupa filmova rađenih po porudžbini, kao što su reklamni – industrijski i video klipovi i studentski-diplomski filmovi.
U kategoriji dugometražnih filmova, kojih je prikazano čak trideset i tri, devet su bili u službenoj konkurenciji (što je dosadašnji rekord za Anesi). U to ime organizatori su u počast dugometražnih filmova, simbolično rečeno, prostrli crveni tepih kao dobrodošlicu.
Za razliku od ranijih godina, ova je za Srbiju bila višestruko interesantna. Kao prvo, u kategoriji dugometražnog animiranog filma imali smo, po prvi put, i jedno naše ostvarenje (doduše, koprodukcija sa SAD) u kome su glavne autorske funkcije odradili, i to pošteno, naši ljudi Srđan Penezić (alias D.Džad Džons), Miodrag Ćertić i Rista Topaloski. Naslov filma Film Noar podseća nas na slavne dane holivudskih lgangsterskih avantura četrdesetih godina prošlog veka. Film je likovno očišćen, u klasičnom stripovskom maniru (Aleks Rejmond) i sav u jednom crno-belom (sivoj skali) valeru sa tek po kojim kolorističkim akcentom. Po tim osobinama bitno se razlikovao od ostalih u ovoj kategoriji, sa klasično nagoveštenim izvođačkim postupcima i sve to, oblikovano u 2D i 3D kompjuterskoj tehnici. Vrlo dobar posao za sve učesnike i malobrojnu animatorsku ekipu Film Noar-a, u kojoj virtuoznost animacijskog zanata koreditelja Riste Topaloskog i glavnog animatora daje nadu za sveukupni razvoj animacije u Srbiji.
Drugi događaj je pojavljivanje Borislava Šajtinca, koji je ostavio duboki trag i uticaj u jugoslovenskoj i srpskoj animaciji, ali koji se, posle odlaska u Evropu (Nemačka, Francuska), sve više udaljavao od filma i okrenuo ilustraciji, slikarstvu, izložbama koje su mu donele određena priznanja i sigurnost. Bora Šajtinac se juna 2007. takođe pojavio u Anesiju sa svojim drugim dugometražnim animiranim filmom Ubica sa Monmartra (Le tueur de Montmartre) ali se, nažalost, nije proslavio. Njegov come back na festivalsku scenu primećen je, ali nažalost, samo u netakmičarskom programu. No, to ga nije mnogo uzbudilo. Boro je uvideo rezultate svog dugog odsustvovanja sa svetske scene, nagovestio popravke i rekonstrukciju svog filma, naročito u pogledu tajminga. Nama ostaje nada da ćemo ga videti na Balkanimi 2008 u Beogradu. Inače, film je crtački rađen u „starom” Šajtinčevom maniru, mračna priča, „zagađen” crtež sa njegovim preopoznatljivim autorskim potpisom, horor i crni humor.
Od trideset i tri dugometražna animirana filma, koji su prodefilovali festivalskim ekranima festivala, retko koji je mogao da osvoji apsolutne simpatije publike. 2D i 3D kompjuterske animacije, standardne priče, previše „japanštine”, diznijevki model i poneka iskrica. To se ogledalo baš u delima, tzv. malih produkcija. Stare tehnike, crtež na papiru ili celuloidu još su prisutni, a rad sa lutkama ponovo je uzeo maha.
Za realizaciju velikih dugometaržnih filmova lek su filmovi realizovani u koprodukcijama. Neiskvareni talenti autora iz malih zemalja u vezi sa kapitalom velikih studija daju sve bolje rezultate. Tako se iz jedne hibridne produkcije, kao što je bio norveško-engleski Slobodni džin , izrodila duhovita priča o četiri antiheroja sa dna društva, koji se pridružuju ruskom cirkusu izvesnog Stromovskog i lutaju bespućima u društvu slona Džimija, koji je u najboljem raspoloženju tek kada ga nakljukaju koktelom droga. Film u 3D kompjuterskoj obradi, osvojio je kristalnu prizmu svojoj kategoriji.
Direktor Bromberg nije badava vodio brifinge sa autorima i novinarima na pres konferencijama. Anesi, već skoro pola veka, odaje, pre svega, počast kratkometražnim filmovima, pa je zato i ovde „Kristal”- Gran pri festivala rezervisan za jedan od takvih filmova. Počelo je to još 1962. godine, kada je grupa najpoznatijih animatora i autora sveta (Meklaren, Pol Grimo, Džon Halas i dr.) pobegla sa kanskih plaža i Kroazete i našla prijatno utočište daleko na severu, na francusko-švajcarskoj granici, u Anesiju, gradu gde su se stekli umetnost i istorija.
Ono što nas privlači u takmičarskoj kategoriji kratkometražnog filma je činjenica da je naše glavno opredeljenje baš u tom žanru. Pomenuli smo naše učešće u dugometražnom filmu, ali nas ohrabruje i činjenica da se u informativnoj sekciji, uprkos velikoj konkurenciji, pojavio naš mladi autor Igor Ćorić sa animiranim filmom Senka, koji je svojim specifičnim autorskim pristupom, filozofijom i crtežom probio barijere najprestižnijih festivala animacije u svetu.
Analizirajući da se samo kroz službenu konkurenciju kratkometražnih filmova može konstatovati da se tek u jedva 50 % koriste kompjuteri kao jedino sredstvo u pristupu animaciji, dok se većina autora i dalje drži klasičnih tehnologija – lutke, animacija objekata, plastelin, rotoskopija, crteži na papiru, na celuloidu, slikanje na staklu… Prostor nam ne dozvoljava da se posebno bavimo svim filmovima koji to zaslužuju, ali evo nekih naslova i imena autora koje treba upamtiti. Beležimo ih po danima prikazivanja na festivalu: Igra Žorža Švicgenera (Švajcarska), Ljubavna priča Konstantina Bronzita (Rusija), Lakomislenost-leptir Laja Hodžkinsona (Velika Britanija), Karneval životinja Mihaele Pavlatove (Češka Republika), Džentlmenski dvoboj Franciska Ruiza i Šona Meknejla (SAD), Peća i vuk Suzan Templton (Velika Britanija, Poljska), Madam Tutli Putli Krisa Levisa i Mačeka Šćerbovskog (Kanada), Moja ljubav, još jedno remek delo Aleksandra Petrova (Rusija), Nedonošče Andreasa Hikadea (Nemačka), Franc Kafka-provincijski doktor Kodžija Jamamure (Japan), Sestre Pirs Luisa Kuka (Velika Britanija), Maraton Kaspara Jancisa (Estonija) i Golubovi hoće u raj Samjuela Turnoa (Francuska)…Neki od pomenutih filmova su se već prikazivali na našim festivalima – Martovski festival u Beogradu, Animanima u Čačku, Balkanima u Beogradu. Drugi će možda doći. Izuzev autora sa našeg tla, u Anesiju nije primećen nijedan film iz Jugoistočne Evrope.
Gran-pri festivala pripao je Suzan Templton za film Peća i vuk, snimljenom na muziku Prokofjeva, a u klasičnoj tehnici filma sa lutkama. Muzika ruskog klasika i ovaj komad, više puta su eksploatisani na filmu, ali je ovaj domet, bar u svetu animacije trodimenzionalnih objekata-lutke, najdalje otišao još od Vladislava Stareviča. U ovoj kategoriji (kratki metar) nagrađen je su i Sestre Pirs Luisa Kuka iz Velike Britanije – film čudne atmosfere, grafike, neobično obrađene scenografije, crna priča o ljubavi i usamljenosti, neobičnim strastima – i o šolji čaja. Velika Britanija je na festivalu, u raznim kategorijama, osvojila čak jedanaest nagrada (predsednica je bila Džoana Kvin, zvezda prošlogodišnjeg festivala), uz još četrdeset i četiri britanska filma koji su prošli selekcionu komisiju i prikazani u raznim programima. U tom kontekstu, zemlja domaćina, Francuska, imala je na programu čak pedeset naslova, dok je dvadesetisedam filmova predstavljalo SAD.
Pri tom odnosu snaga prema drugim zemljama učesnicama, može se postaviti pitanje dali je i odnos kvaliteta stvarno realan. Gospodari Anesija su odavno shavtili da je ipak sve u novcu. Od bijenalnog umetničkog festivala prešli su na jednogodišnje priredme sa vrlo razgranatim „maršeom” (pijacom), pa nije im bilo teško da istisnu zagrebački festival iz junskog termina. Oni koji su se teškom mukom, bar iz ovih istočnih regija, dokopali festivala u Anesiju, shvatiće da je na prostorima EU ipak najvažnija stavka novac.
Follow
