Zdravko Šotra
Očekivana reakcija na ovu globalnu katastrofu došla je tamo gde je ovo tržište u najvećoj opasnosti, na Zapadu, u zemljama visoke AV pokrivenosti, kao što su Velika Britanija, Francuska ili Italija, ali i na Istoku, u Rusiji, koja takođe počinje da pati od medijskog zagađenja. Novi trend zove se “history leisure” (“odmor kroz istoriju, istorija u slobodnom vremenu”) u kome, naravno, prednjače Britanci, superiorni zabavljači anglosaksonskog sveta. Najnovija programska istraživanja pokazuju da se rejting kanala History Viasat, BBC Prime i Channel Four, kao i već standardnih Discovery i National Geographic bliži gledanosti sporta u prime terminu i da se nova potražnja za istorijskim sadržajima, u kojima se krije neka neotkrivena drama, pretvara u žeđ koju televizija pokušava da utoli ubrzanim iskopavanjem tajnih jevanđelja i skrivenih bolesti velikana.
Trend je, naravno, izrazito evroamerički, zato što je okrenut nacijama sa bogatim istorijskim iskustvom. Ovo nasleđe je raspireno čim se ukazala prilika i otvorio prostor za nove produkcione zahvate, čitav novi filmsko-televizijski žanr, sa svojim zvezdama i rejtinzima. Formula je naizgled jednostavna: dokumentarna drama od šezdeset minuta ili mini serija od dve ili tri epizode, u kojoj je odnos stvarnosti i fikcije izbalansiran tako da omogućuje igranu rekonstrukciju događaja. Ova rekonstrukcija je nužna zbog skupoće ili hroničnog deficita autentičnog dokumentarnog materijala. Ali postoje još neki razlozi. Dok je u klasičnom narativnom filmu fikcije istorija podređena fikciji i filmskm zahtevima, ovde su oni podređeni prirodi istorijskih zbivanja ili stvarnih ličnosti. Dramaturgija počiva na logici događaja i istorijskoj činjenici. To je pre uzbudljiva hronika nego klasični narativni film, više neka vrsta istraživačkog novinarstva u prošlosti nego istorijska drama; nikako ona dosadna forma kulturno-obrazovnog naklapanja, koja je istrulila sa starom televizjom. Prvi uslov je otkrivanje neke tajne, čak i ako je u materijalu naizgled nema. Drugi je zalog kontinuiteta i čisto televizijska stvar: magija naratora, voditelja kroz lavirinte prošlosti, glumca ili istraživača, načešće obojice u istoj osobi, koji vezuje pažnju gledaoca i zabavlja ga u narednih šezdeset minuta. Tekst se piše prema raspoloživoj slici, a ne obrnuto. Fikcija se podređuje faktima. Ova factifiction, međutim, u stalnoj je opasnosti da postane falsifiction.
Kako bilo, nova čitanja slažu se u neku vrstu alternativnog pogleda na istoriju, u trend novih pitanja tamo gde je odavno sve izgledalo zaključano. To uzbuđuje, tu su nove enigme, koje raspiruju maštu.
Ako išta imamo, onda nam je na dohvat ruke obilje ovakvih tema, ali nam očajno dugo vremena treba za sve. Tek kada se na našem AV obzorju, posle dužeg vremena, pojavio proizvod ove vrste, dugometražna dokudrama Gde cveta limun žut , odmah se pokazalo ono što smo slutili od početka: da postoje i uslovi i tržište za uspon ovog žanra. Srbi su pravi rezervat istorije, ali su još nekako sramežljivi od nje same, uplašeni da se pogrešno ne shvate, još prepadnuti od dežurnih optužbi za veličanje nacionalne istorije, koje dolaze ili od domaćih kriptokomunista ili onih koji su narcisoidno opseduti svojom istorijom (recimo, Britanci) ili najčešće od onih, koji takve istorije uopšte nemaju.
Nije nikakvo čudo što je film o albanskoj golgoti srpske vojske u Prvom svetskom ratu došao iz pera Milovana Vitezovića, majstora doku-dramaturgije, erudite i pasioniranog istraživača srpske starine. Istorija moderne Srbije, koju poslednjih decenija piše dramaturg Vitezović, bolja je od akademskih istorija i u krajnjoj liniji samo potvrđuje Krležinu tezu o piscu kao autentičnom istoričaru. Ali Vitezović takođe zna prednosti i mane elektronske optike, kao što su mu poznati zahtevi history leisure. On piše za pokretne slike upravo onako kako ište žanr: otkrivajući nepoznato ili manje poznato i to preko naratora, ovoga puta u liku verovatno najpopularnijeg glumca našeg vremena, Dragana Nikolića. Obe formule ne samo da funkcionišu, nego otkrivaju i nove prednosti u dodiru sa istorijskim izvornicima. 
Dragan Nikolić zajedno sa nama i srpskom vojskom prelazi Albaniju, pokazuje topografiju Golgote, staje nogom na “San Đovani ‘di ne duva” i ponovo otkriva Ipsos i Guviju na Krfu, na krilima jedne nove magije osobene za žanr: magije autentičnog mesta, bio-sam-ovde harizme, onoga što se u tradiciji naziva locuta, a u dokumentarnom filmu njegovim prvim načelom (Grirson: “Dokumentarni film mora da savlada svoju građu na licu mesta”). Na ovim mestima nižu se ne činjenice, nego odnosi među činjenicama; ne ratna hronika, nego preplet autentičnih ljudskih sudbina – od Putnika i Pašića do gotovo anonimnih reponja i kaplarica, izraslih u istorijske simbole; do Kralj-Petrova četiri vola Edmona Rostana, pesme Siranovog oca, arhetipa niklog iz stvarne slike i mitskog patosa. Sve ovo je spakovano u razumljivu i ubedljivu filmsku celinu. Moglo bi se reći da ova dramaturgija ukazuje na novi put, na potencijale, čije će otkriće doneti lepe uspehe onom ko ga bude podržao.
Dokumentarni filmski materijal bio je i ovde sasvim deficitaran. Osim nekoliko kadrova iz italijanskog “Turbine Rosso”, nedavno otkrivenih, o albanskoj epopeji 1915 nema filmskih svedočanstava. Sve čime su raspolagali Vitezović i reditelj Šotra bile su kratke filmske reportaže sa Krfa 1916 (verovatno Rusa Černova) i igrane rekonstrukcije Stanislava Krakova iz 1939 godine (dokumentarno-igrani film “Golgota Srbije”). Zato je trebalo evocirati tajnu prizora kroz režirane deonice i taj cilj je ostvaren po određenoj ceni. Gde je reč prejaka, Šotra nije uvek ubedljiv. Najmanje ubedljiv je kad je sasvim eksplicitan i kad ga igrana faktura potpuno odvuče od magije događaja. Izvanredna fotografija Veselka Krčmara, u gami olovnih zimskih veduta i plavo-belih prelaza dodaje, međutim, novi kvalitet ovom filmu.
I glumci. Tu se može pronaći jedan pravi mali biser žanra: Dragoslav Ilić kao stari kralj Petar. Ilić ne samo da je bio Petrova fizička slika i prilika, nego je uz tačnu masku i kostim ostvario fatički kontakt sa legendarnom figurom narodnog kralja, velikog srca i bonih kostiju, u mećavi istorije, na pragu večnosti. Sama Ilićeva pojava ostvarila je sugestivnu harizmu, svojevrstan glumački dokument o ličnosti, satkan od finih znakova.
Follow
