piše: dr Ivana Kronja
Izbor filmova u takmičarskim selekcijama potpisuju mladi filmski reditelji Ognjen Glavonić (dokumentarci Oktobar, Živan pravi pank-festival, Dubina dva), umetnički direktor Festivala, i Stefan Ivančić (kratki igrani 1973, Leto bez meseca, Prolećna sunca). Festival je takođe uključio selekcije stranih kritičara Olafa Milera – Začuđeni gledalac i Džulijana Ričardsa – Ponoćna jeza, obe posvećene autorskim, radikalnim i eksperimentalnim vidovima filmova fantastike i horor-žanra.
Nagrade glavnog Žirija Festivala za dugometražni film u takmičarskom programu Svetionici pripale su sledećim ostvarenjima: nagradu za najbolji film osvojio je Eldorado XXI (Portugal/ Francuska, 2016, 125’) autorke Salome Lamas, za „formalno radikalan portret ekstremne tegobe koji kontinuirano ukazuje na i problematizuje svoju autsajdersku poziciju”. Prema rečima Žirija, ovo je konceptualno zreo prikaz jedne geografski specifične zajednice, koji takođe zahvata i šira pitanja globalnog sveta. Posebno priznanje Žirija dobio je dokumentarni film Ane Rusilon o savremenom Egiptu, Ja sam narod (Francuska, 2014, 111’), za „intiman pristup i precizan rediteljski postupak koji uspeva da kreira prostor za svoje protagoniste, kako bi se uhvatili u koštac sa istorijom i reflektovali je dok se ona odvija pred njihovim očima”.
Svetla budućnost: Retrospektiva Igora Bezinovića na PAFF-u
Od svog osnivanja PAFF je uvek lepu praksu promovisanja jednog izabranog filmskog reditelja, mlađeg od 40 godina, u vidu retrospektive njegovih dotadašnjih filmskih radova, uz razgovore publike sa autorom/kom. Ove godine u fokusu programa Svetla budućnost našao se hrvatski reditelj Igor Bezinović. Bezinović je rođen 1983. u Rijeci. Diplomirao je na filozofskom fakultetu u Zagrebu (filozofija/sociologija i komparatistika) kao i na odseku za FTV režiju Akademije dramskih umjetnosti u Zagrebu. Autor je više od petnaest kratkometražnih filmova i dugometražnog dokumentarnog filma Blokada (Hrvatska, 2012, 93’), koji ga je promovisao u inostranstvu (,,izvanredno dostignuće’’ na festivalu dokumentarnog filma, Jihlava, Češka). Prema rečima jednog od selektora, Stefana Ivančića, ,,Igor Bezinović film smatra integralnim delom svog angažmana, u čijem središtu su društvene teme i konflikti, te zauzimanje za obespravljene socijalne grupacije. Za sebe kaže da se trudi da prati maksimu Borisa Budena: „Svi smo mi počeli kao amateri, ali samo najbolji od nas su to i ostali“. U seriji njegovih kratkih i veoma kratkih filmova koje ćemo prikazati oseća se i vidi ne samo kvalitet „amaterskog“ entuzijazma i nesputanosti, već i velika filmska erudicija koju Igor pokazuje odlično se snalazeći u različitim žanrovima, formama, budžetima, tehnikama i temama. On projekcije svojih radova doživljava kao šansu za susret i aktivni razgovor sa publikom’’.
Na retrospektivi u Pančevu prikazano je 13 Bezinovićevih autorskih ostvarenja, nastalih u različitim fazama njegovog rada, od 2009. do 2016.: Natprosječan, 19’, Susret, 25’, 2009; Goli sati, 19’, 2011; Samoupravni film, 8’, 2012; Pederi, 13’, Cartolina De Momjan 2, 3’, Dom je tamo gdje je srce, 4’, 2013; Kierkegaard, 4’, Čekanje, 3’, 2014; Veruda: Film o Bojanu, 34’, Benjamin, 3’, Od Kršana do Peroja, 7’, 2015; Kratki obiteljski film, 21’, 2016. Filmovi iz ove retrospektive, jedne od desetak smotri njegovog rada organizovanih u poslednjih par godina, pokazuju da se radi o izuzetnom autoru, koji sopstveni stvaralački impuls ne prilagođava diktatima tržišta niti standardnom filmskom trajanju. Bezinović koristi metod opservacijskog dokumentarca kako bi dokumentovao realna zbivanja. U angažovanim radovima, koji se pokazuju kao improvizovani izveštaji sa radničkih protesta, čekanja u redovima, pred političkim institucijama i na ulicama, koji postaju nepredvidljivi i dramatični, Bezinović je pod snažnim uticajem škole jugoslovenskog dokumentarizma, posebno Krste Škanate, Želimira Žilnika i Karpa Godine. TV-filmovi iz područja savremene etnologije pokazuju inspiraciju naivnim slikarstvom te konceptualnom umetnošću: Dom je tamo gdje je srce i dr., a kao najambicioznije izdvajaju se studije o nasilnim zločinima i rehabilitaciji: Veruda: film o Bojanu, Kratki obiteljski film, koje zalaze iza pojavnosti izvršenja ili pokušaja izvršenja zločina iznoseći intimni, emotivno-psihološki plan zbivanja te donoseći analizu društvenih uzroka ,,posrnuća’’ i marginalizacije aktera.
Kratki obiteljski film
Rani radovi: selekcija kratkog igranog filma autora koji dolaze
Poseban akcenat Festival je stavio na predstavljanje filmova mladih autora, kao i na mentorski rad sa žirijem mladih srednjoškolaca, koji su ove godine predvodili istaknuti mlađi reditelj iz Srbije Nikola Ljuca (kratki igrani Četvrtak, Narednik, Scene sa ženama, Posmatrači), čiji se debitantski dugometražni igrani film, Vlažnost (Srbija, 2016, 113’), našao i u užem izboru za srpskog kandidata za nagradu Oskar za 2016., kao i mladi italijanski reditelj Đakomo Abruceze, diplomac umetničke škole L Fresnoj, čiju je retrospektivu zapaženih kratkih filmova PAFF prikazao u okviru svog prvog izdanja 2014. godine.
Žiri Ranih radova nagradu Dimnjak za najbolji kratki igrani film dodelio je izraelskom ostvarenju Deset blokova dalje (Izrael, 2015, 25’) prema scenariju i u režiji Mikija Polonskog. Ova porodična drama o tegobnom odrastanju kao pozornicu dešavanja koristi gradske solitere noću, te prometan most sa gustim saobraćajem i kamionima koji prolaze, ispod kojeg se odvijaju zabranjene adolescentne igre mladih dečaka u potrazi za dokazivanjem. Dva brata odrastaju u disfunkcionalnoj porodici, na ivici nemaštine. Otac se autoritarno ponaša prema ženi i deci. Stariji brat sa dečacima iz komšiluka igra opasnu igru pretrčavanja auto-puta, u kojoj onaj koji prvi stigne uzima sav novac sakupljen od učesnika igre. Novac koji ulažu braća potajno kradu od oca. Drama se zahuktava kada majka, saznavši da otac posećuje ljubavnicu koja živi u udaljenom bloku zgrada, povede starijeg brata sa sobom, dok mlađi preuzima njegovo mesto u visokorizičnoj trci pred točkovima kamiona. U katarzi priče razotkrivaju se ove tajne i izlaze na videlo sve potisnute emocije. Film je iznenađujuće zrelo režiran, sa psihološki veoma preciznom postavkom stanja i motivacije likova, te izvanrednom vizuelnom i dramskom atmosferom. U ritmu zbivanja postignuta je smena uzbudljive emocionalne napetosti i teskobe i običnih događaja koji grade radnju.
Deset blokova dalje
Dvorišta (Crna Gora, 2015, 21’) Ivana Salatića, diplomca VŠLPUSS u Beogradu i FDU na Cetinju, te studenta master studija na HFBK u Hamburgu, jesu melanholičan i gotovo etnološki lirski zapis o načinu života koji nestaje u malom primorskom mestu u Crnoj Gori – ili bilo gde na moru. Dokumentaristički obojen, ovaj kratki igrani film posebnu pažnju pridaje likovima omladine koja ne vidi sasvim smisao svog bitisanja u uslovima oronulih zgrada i ribolova koji ne donosi sigurnu egzistenciju. Reditelj filma pokazao je izuzetan talenat. On priči pristupa izrazito minimalistički, sa naglašenim osećanjem za subjektivno vreme i doživljaj protagonista. U filmu se ističe i kamera Ivana Markovića, koja odslikava strukturu podneblja i njegovu specifičnu vlagu, te uključuje i atmosferične podvodne snimke. Ivan Marković dobitnik je ovogodišnje nagrade Dimnjak za najbolju fotografiju u kratkom filmu Bela ptica (Kina/Srbija, 2016, 29’), priči o usamljenom mladiću Luu u gradu noću, koji je sam Marković režirao sa Linfeng Vuom.
Dvorišta
U programu Ranih radova za nas se posebno izdvojilo ostvarenje Lisica (Grčka, 2016, 28’), čiji scenario i režiju potpisuje Žaklin Lentzou. Grčka kinematografija poznata je po veoma bogatoj tradiciji i produkciji kvalitetnog kratkog igranog filma, čija su česta tema porodične drame. Navedena tema odlikuje i Lisicu, čiji je mladi glumac, Nikos Zegkinoglou, na PAFF-u 2016. osvojio nagradu za najboljeg glumca u ovoj selekciji. Film narativne strukture i realistične režije, Lisica u podtekstu nosi snažan socijalni komentar nepriznate uloge žene i majke u porodičnoj strukturi, koja se sa njenim odsustvom nepovratno raspada. U porodici sa odsutnim ocem, adolescentni sin ispoljava nepoštovanje i nasilno ponašanje prema majci, praveći joj agresivni ljubomorni ispad povodom njenog viđanja sa drugim muškarcem, ne uviđajući pri tom odgovornost oca koji ju je očigledno napustio, te njene osnovne ljudske potrebe. Majka celu porodicu drži na okupu, starajući se o dvoje male dece, dečaku i devojčici, te bolesnom psu, koji leži u kući. Nakon sinovljevog napada, ona odlazi od kuće, ali ne stiže na odredište: skrhana bolom gine u automobilskoj nesreći na putu. Film podvlači egocentričnost mladića, budućeg partnera neke žene čija će sudbina biti slična priči njegove majke, koji u kuću dovodi svoju devojku, izležava se, gleda televiziju, malom bratu i sestri daje instant hranu i uključuje ih u sopstvenu bahatost. On opušteno odvodi devojku u spavaću sobu i vodi ljubav sa njom, tražeći to od nje. Ne interesuje ga upadljivi kontrast između sopstvenog ponašanja i toga što istu takvu ljubavnu vezu zabranjuje svojoj majci, kao ni to što su mala deca u kući. Videvši da je pas loše, daje mu injekciju za uspavljivanje, uprkos plaču dece i molbi da sačeka majku, koja je trebalo da se time do kraja pozabavi. Telefon u kući više puta zvoni, no on je nezainteresovan da podigne slušalicu. Devojku i dečicu odvodi u dvorište gde im priređuje pomalo obesnu zabavu prskanja vodom iz creva. Kada svi legnu da se sunčaju na popodnevnom suncu, on se konačno javlja na telefon, primajući vest da je majka poginula. Ovde je junak konačno u stavu autentičan, vidno emotivno izgubljen i potresen. Na kraju filma, svi akteri su prazni i opustošeni. Malu decu, u odeći kakvu im je majka bila pripremila da obuku i tog poslednjeg, ,,bezbrižnog’’ dana, odvode kolima na usvajanje. Film uspešno gradi tenziju između onoga što mi kao gledaoci znamo – naprasne smrti majke – i neznanja i osionosti tinejdžera koji beslovesno organizuje ,,zabavno’’ popodne u kući, čineći da se kao posmatrači dublje zapitamo o moralnoj odgovornosti pojedinca i društva za poštovanje i očuvanje porodice i žene kao njenog stuba.
Film Kino-otok (Hrvatska, 2016, 35’) autora Ivana Ramljaka dokumentarni je izveštaj o napuštenim i ruiniranim bioskopskim salama i gledalištima pod otvorenim nebom iz perioda socijalističke Jugoslavije, koje su u duhu zabave i prosvećivanja sa mnogo entuzijazma otvarane na brojnim dalmatinskim i istarskim ostrvima današnje Hrvatske. Audio-ispovesti publike, pretežno žena, koja se seća svoga bezbrižnog života i poseta ,,ljetnom kinu’’ dirljive su i nostalgične, te sadrže optimizam sećanja i prenose doživljaj lične slobode prilikom uživanja u susretima sa harizmatičnim glumcima i uzbudljivim ostvarenjima svetske i domaće kinematografije. Ispovesti kino-operatera u srušenim zgradama su dostojanstvene i opominjuće, te pune tehničkih podataka. U poetskom tretmanu vizuelnih i zvučnih zapisa i naglašavanju forme, film se uspelo približava tradiciji eksperimentalnog i strukturalnog filma, gradeći prevashodno emocionalni i ambijentalni učinak, a potom i diskretni, premda produbljeni, socijalni i politički komentar.
"Kino-otok"
Ostale nagrade u selekciji Rani radovi pripale su filmovima: Park (Francuska, 2015, 14’) Rande Marufi – za najbolju režiju, Tranzicija (Srbija, 2016, 22’, sc. i r.: Milica Tomović) za najbolju montažu – Jeleni Maksimović, Pod suncem (Kina/Australija, 2015, 19’, r.: Kiu Jang) za najbolji scenario – Kiu Jangu, i Ana (Izrael, 2016, 24’, sc. i r.: Or Sinai) za najbolju glumicu – Evgeniji Dodini.
Follow
