piše: Žarko Dragojević
Poteškoće su proizilazile, pored ostalog, i iz razloga strukturalne složenosti same filmsko-kinematografske prakse, njene dvopolne prirode: umetničko-ekonomske. Problem nije nov, ni nepoznat. Prisutan je, istorijski gledano, u svim kinematografijama sveta, od samih početaka njihovog razvoja pa sve do danas. Osim, naravno, u jednoj, američkoj. Nije nepoznato ni to, dabome, da pristup problemu i načini njegovog rešavanja, neposredno su zavisni od ekonomsko-ideološkog modela na kojem počiva jedno društvo i otuda izlučenog kulturnog obrazca. Prevedeno na jezik svakodnevice problem o kojem je reč svodi se na jedno: ko i na koji način finansira filmsku umetničku proizvodnju u jednom društvu, odnosno državi.
U svetu danas postoje tri modela finansiranja filmske proizvodnje: tržišni, državno-dotacijski, privatno-sponzorski i, naravno, njihove hibridne kombinacije. Može da se kaže da u većini dobro organizovanih kinematografskih sistema sva tri navedena modela finansiranja egzistiraju istovremeno, paralelno i ukrštajući se međusobno, s time što se uvek zna koji je od njih dominirajući, i čini okosnicu kinematografske proizvodnje. Mada nije pravilo, i ne može da bude, spontano iz svakog od tri navedena modela luči se jedan jasno profilisani kulturološki stav prema filmu, poimanje njegove estetike, pogled na njegove umetničke mogućnosti, psihološku potrebu, socio-antropološku i civilizacijsku ulogu u savremenom svetu. Drugim rečima, iza svakog finansirajućeg modela pojavljuje se jedna moguća kulturna, ili pseudokulturna ideologija koja određuje mesto filma u jednom društvu na skali svojih socio-psiholoških vrednosti i državno-nacionalnih interesa. Tako da između onoga koji pravi neki film i onoga koji ga finansira uvek postoji neka vrsta srodničkog razumevanja, počev od pitanja motiva koji ih pokreću na zajednički poduhvat da prave baš taj i takav film, a ne neki drugi i drugačiji, preko istovetnosti ukusa koji ih spaja, do ‘’pogleda na svet’’ koji dele. Isti se prepoznaju po istom.
Posmatrajući sa stanovišta ovog pitanja našu današnju kinematografsku situaciju lako uočavamo činjenicu da iako je Srbija društvo u ekonomskoj i ideološkoj tranziciji njen model finansiranja kulture ostao je mutatis mutandis isti kao i onaj iz prošlosti, a to znači da je dominirajući način finansiranja kinematografskog stvaralaštva – državno dotiranje. To je sasvim razumljivo. Nema drugog načina da se umetnički film odbrani na otvorenom tržištu slika od konkurencije neumetničke komercijale, nego da bude subvencionisan od države. Tako je svuda u svetu. Osim holivudskog slučaja, u svetu tek indijska i brazilska kinematografija funkcionišu na principu čistog tržišta, sve ostale su pod kišobranom, u manjoj ili većoj meri, državne pomoći. Svakako, to ne znači da neprestano ne treba težiti modelu tržišnog finansiranja kinematografskog dela, ili bar povećavanju njegovog udela u strukturi pokrivanja troškova proizvodnje filma, tim pre što Srbija i Crna Gora, sa okruženjem, uz kvalitetnu bioskopsku ponudu, ali i urgentnom obnovom kino-mreže u provinciji i nije tako malo filmsko tržište za domaći film. Ipak, treba biti realan i u tom pogledu u doglednoj budućnosti ne treba očekivati nekakav kopernikanski preokret. Mada se pojavljuje tek kao sufinansijer, država i danas jeste dominantni faktor kinematografske proizvodnje u Srbiji. Posebno u poslednjih nekoliko godina kada je osetno povećala sredstva koja ulaže u kinematografiju. Međutim, problem domaćeg filmskog slučaja je u nečem drugom.
U opštoj tranzicionoj muci i buci država je uspela da pronađe materijalna sredstva (posebno ova Vlada) i krene u susret našim kinematografskim potrebama, ali i svojim obavezama zaštite umetnosti filma na tržištu kulture od nelojalne konkurencije nekulture i pritisaka komercijale. Međutim, desilo se da se u toj akciji zbrinjavanja zaturi (ili još i gore, ne prepozna) ono šta treba štititi: umetnički film, a ne svaki film. Država nema interesa da štiti i finansira komercijalnu zabavu, prosečnost i šund, ma koliko da su i to legitimni oblici kinematografske proizvodnje. Interes države Srbije je da pomaže proizvodnju umetničkog filma, a ne bilo kakvog filma. I ne samo da pomaže, nego i podstiče stvaraoce na takva umetnička pregnuća. Možemo da se sporimo oko određenja šta je to umetnički film, ali ono što valjda nije sporno to je da se radi o tvorevini zasnovanoj na nekom kulturnom idealu, dakle, nečemu što oplemenjuje i obogaćuje duh. I umetnički filmovi se dele na dobre i loše, uspele i neuspele, zanimljive i nezanimljive, ali se u svakom od njih ne dovodi u pitanje rečeni kulturni ideal. Odsustvo kulturnog ideala u nekoj kinematografiji pouzdan je znak da se radi o krizi vrednosti, a tamo gde nema vrednosti nema ni identiteta. Zato je zadatak državne intervencije u kulturi kroz praksu njenog finansiranja upravo taj da uspostavlja, osvetljava, čak i propagira neke kulturne ideale, a ne da se povinuje i priklanja energiji entropijskog raspada svih vrednosti i uništavanja svakog smisla.
Bojimo se da se srpska država, kada je u pitanju kinematografija, u poslednje vreme ponašala na ovaj drugi način. Državni fond je postao dućan iz kojeg se izliva novac bez da se prepoznaje kriterijum po kojem se to čini, pravila ili kulturni cilj. Tačnije postoji samo jedno pravilo: privatno, političko, stranačko ili klanovsko povezivanje sa državnim aparatom. Više umetnika i državu ne povezuje zajednički kulturni ideal nego napred navedena konjuktura. Istini za volju ogromni doprinos tome da državni filmski brod zaluta, ostane bez svog kulturnog koda u načinu sprovođenja svoje politike u kinematografiji, dali su sami filmski radnici. Svojim neprincipijelnim sporenjima, sebičnošću i posvađanošću, često suštinskim nerazumevanjem novih okolnosti, a možda ni samog sveta života koji ih okružuje, lako su se prepuštali primamljivim, komercijalnim tokovima pseudokulturnog stvaralaštva, na tu stranu zavodili i državni brod, udaljujući ga tako od njegove autentične kulturne misije. Tako ni prilika koju im je državni aparat pružio, da sami ponude koncept novog organizovanja srpske kinematografije, nije na pravi način iskorišćena.
Propuštena prilika, nadamo se ne i upropašćena, zove se Filmski centar Srbije.
Ideja o formiranju Filmskog centra Srbije bila je dobra i obećavajuća, ali je veoma brzo u procesu svoje realizacije dezavuisana posejavši među filmske radnike seme razdora, kojem nije mnogo trebalo da proklija. Zbog čega? Zbog toga što oni koji su učestvovali u formiranju ove ustanove kulture činili su to na neprincipijelan način. Videli su u Filmskom centru Srbije samo priliku da sebe i svoje privatne interese povežu sa državnim aparatom, ne bi li tako stekli trajni monopol na deobu novca iz državne kase. Jasno je da na tako neprincipijelnim osnovama stvar nije mogla da se održi. Da ne govorimo o tome da se u ‘’nemoguću misiju’’ krenulo bez temeljnog dokumenta koji bi celo preduzeće uveo u zakonsku regulativu i tako doveo do državotvornog smisla, a to je Zakon o kinematografiji, sa kojim se kasni u nedogled. Bez urgentnog donošenja ovog Zakona nema izlaska iz ćorsokaka.
Očevidno da je u ovome trenutku središnja tema reforme naše kinematografije pitanje Filmskog centra Srbije. Od unutrašnje organizacije, inteligencije i demokratičnosti ovoga sistema zavisiće, u mnogome, i da li će svi potencijali naše kolektivne filmske pameti u budućnosti biti iskorišćeni. Ako se ostane pri sadašnjim rešenjima neće se daleko stići.
Jer sadašnje rešenje ne garantuje tri temeljne stvari: a) da će Filmski centar Srbije omogućiti okupljanje i angažovanje domaće filmske pameti na najširoj kulturnoj i stvaralačkoj osnovi, b) da neće doći do birokratizacije kinematografskog sistema preko činovničkog aparata stalno zaposlenih u Centru, v) najvažnije, da će biti sprečena moguća monopolistička uzurpacija Centra od strane pojedinih interesnih grupa ili pak samih pojedinaca. Drugim rečima, Centru treba pomoći da na što brži način dođe do organizacionog modela u kojem će sva tri navedena principa biti ispoštovana do kraja. Sve dok se to ne dogodi, a osnova svega treba da bude novi Zakon o kinematografiji, Filmski centar Srbije ostaće nedovršena i klimava građevina, i kao takav, permanentna pretnja da se obruši na naše celokupno kinematografsko biće, te da tako nestajući pod njegovim ruševinama srpska kinematografija za duže vreme reši sve svoje probleme.
Follow
