Ovo filmsko remek-delo zaslužuje posebnu pažnju i nadamo se da će „nacionalna“ televizija omogućiti širem auditorijumu da pogleda film koji je osvojio brojne nagrade; između ostalih, za najbolji danski dugometražni film u 2007. i najprestižniju internacionalnu nagradu dokumentarnog festivala u Amsterdamu – „Joris Ivens“.
Rediteljka, koja je i snimatelj filma, imala je ljubavi i strpljenja da sedam godina prati gospodina Viga, čoveka koji je požrtvovano privodio kraju svoje životno delo. Trud se isplatio: zabeleženo je nešto posve autentično, kinematički ekspresivno, rečima neizrazivo -osećanje tajne jednog ostvarenog života. Pedeset godina gospodin Vig imao je jedan san – da izgradi manastir kao svoju zaostavštinu za budućnost. Mnogi pokušaji ostali su bezuspešni, ali traganje ovog vrednog bibliotekara, sveštenika, čoveka knjige i intelekta, došlo je do Moskve gde se Jorgen Larsen Vig krstio i postao pravoslavni hrišćanin. U filmu pratimo poslednji period njegovog života, kada se osamdesetdvogodišnji neženja uputio u Rusiju da od moskovske patrijaršije traži monahinje za svoj manastir. Naime, junak ovog filma davno je kupio dvorac u unutrašnjosti Danske, na imanju Hesbjerg, sa željom da ga pretvori u manastir. Njegov san se ostvaruje i iz Moskve dolaze kaluđerice kao zvanične izaslanice Ruske pravoslavne crkve. Njih predvodi sestra Amvrosija, mlada ruska monahinja koja slučajno ili sudbinski postaje deo njegovog života. Na ovom mestu nastaje zaplet u filmu. Usamljenički život gospodina Viga počinje dramatično da se menja.
U poverljivim razgovorima koje rediteljka vodi nasamo sa g. Vigom, saznajemo, u toku filma, da se radi o jednom posebnom i neobičnom čoveku. U toj ličnoj ispovesti, on govori da nikada nije upoznao ljubav u životu i da je to, za njega, samo reč. Pošto nije imao ženu, vremenom se razvio u osobenjaka koji se potpuno posvetio knjigama i sticanju znanja. Jedno od najpotresnijih mesta u filmu predstavlja njegova ispovest u kojoj otkriva svoj odnos koji je kao jedinac imao sa roditeljima. Jedina osoba koju je u životu voleo bio je njegov otac, ispovedno nam otkriva ovaj dobri starac.
Problemi koji iskrsavaju vezani su za legalizaciju dvorca, koji treba da bude zaveštan Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Ovde se u punoj meri iskazuje majstorstvo rediteljskog postupka koji na poseban i delikatan način prikazuje sanaciju dvorca izgrađujući taj opis do jedne opšte metafore o kući, koja na tajanstven način izražava čovekov unutrašnji svet. Tako, možemo protumačiti i da dotrajali kotao koji zagreva centralno grejanje -postaje metafora za očišćeno srce zagrejano molitvom, a krov koji uzrokuje vlagu u kući – blagodat koja štiti čoveka od svakovrsnog zla.
Glavni nesporazumi izmedju g. Viga i sestre Amvrosije, stoga nastaju oko problema grejanja dvorca i sanacije krova. Stiče se utisak da se obe strane u ovoj zanimljivoj sinergiji međusobno ispituju. G. Vig ponekad i preteruje u svojim ljutnjama i zahtevima ne bi li video koliko ljubavi i stpljenja ima druga strana, dok sestra Amvrosija, pokušava da otkrije koja je granica tolerancije i sporazumevanja, imajući u vidu delikatnost starčevog osobenjaštva i zrelost njegovih godina. Kao kruna tog ispitivanja naposletku, g. Vig biva ostavljen sam šest meseci, ne bi li, možda, još jednom preispitao stavove povodom svoje odluke. Posle dugog iščekivanja, vremešni Danac, uporan u ostvarenju svoje zamisli, dočekuje sestru Amvrosiju, koja ovog puta dolazi da bi tu i ostala. Velika je duševna radost gospodina Viga. U prefinjenom osciliranju ovaj film zapravo odražava jedan veliki trud u ljubavi između monahinje i starca, kao i same rediteljke, u odnosu prema njima dvoma.
Na kraju, ovo je film o jednom čoveku koji veruje, koji prepoznaje dobrotu i Istinu i koji, uprkos svojim nedostacima, ne odustaje od takvog puta. Ono neopisivo u ovom umetničkom ostvarenju, jeste upravo dar vere žilavog starca koji postepeno osvaja i gledaoca tako da vremenom, ulazeći u suštinu njegovog odnosa sa Crkvom i verom, mi bivamo zapravo obuhvaćeni bezazlenošću, ljubavlju i iskrenom ispovešću g. Viga. Posebno je izvajan lik monahinje Amvrosije, koja postaje svj. drugo lice g. Viga. Istinsko dostojanstvo pravoslavne monahinje najjasnije se može videti u njenom liku, prilikom opela nad g. Vigom, na kraju filma. Njene reči nas i opraštaju od gospodina Viga, i izražavaju utehu -da jedan čudesan i neobjašnjiv život, ipak, ima svoj duboki smisao i ostvarenje.
Kadar kojim se opraštamo od g. Viga dok odlazi, po sunčanom danu, puteljkom u dubinu šume, na kraju simbolički ispunjava sve nagoveštavano u filmu do tada, transcendirajući u onostrano. Istančana i osetljiva fotografija u filmu posebno doprinosi kontrapunktu realnom i otrežnjujućem tonu.
Posebnu pohvalu zaslužuje i način kako je film komponovan i ritmički pažljivo usklađen sa detaljima iz života. Taj spolja dotrajali zamak uspeva da iznedri jednu posebnu, vanvremenu lepotu. Verujemo, uprkos sumnjama ovog neobičnog ktitora, da prostor budućeg manastira neće biti pusta i bezvodna zemlja u Danskoj. Ovo je film bez lažnih iluzija ili veličanja ega, ogoljena istina je ta koja pobeđuje. Život ide dalje, a g. Vig je, iza sebe, ostavio čitav jedan divni novi svet. Zvani: Manastir.
Follow
