Ovde nas, međutim, zanima nešto drugo. U poslednje vreme, primećuju autori ovog projekta, sve više se govori da Selo gori više nije samo gledana tv serija „već da je u pitanju društveni, sociološki i kulturni fenomen koji treba stručno definisati i razjasniti. . . jer svojim porukama i globalnim uticajem na javno mnjenje u Srbiji izaziva druge oblike društvene, kulturne i teorijske pozornosti“. U vezi s tim, često se pominje i „antropološki fenomen“.
U svakom slučaju eto prilike za stručnu razmenu mišljenja, a Novi Filmograf već za naredni broj priprema da upriliči jedan ovakav razgovor. Jer mesta teorijskoj pozornosti ima. Štaviše, ova pozornost i to upravo ona antropološka, čini se nam se isto toliko važnom kao i dobar posao naših filmskih umetnika.
Kad se sve sabere, odgovor na pitanje šta je uticalo na ovoliku gledanost i nije tako težak. Tema ove serije je tragičan položaj porodice u zemlji Srbiji. Usamljena, zapuštena, na milost i nemilost svakakvim tranzicijama ostavljena „osnovna ćelija društvenog života“, srpska porodica se očituje u realističkom filmskom prizoru, ozbiljnom i na momente potresnom. Tu ni sam Bajić nema nedoumica, baš kad govori o kolosalnoj recepciji serije: „U središtu moje priče je porodica. To je smisao za trajanje i opstanak zajednice najrođenijih, najbližih i međusobno najdražih ljudi koji se vole i poštuju. Uz trpljenje snažnih spoljnih socijalnih, ekonomskih i globalno civilizacijskih uticaja, a sa višedecenijskom navikom da ima seosku zadrugu, srpsko selo – kao neprikosnoveni čuvar tradicionalnih i nacionalnih vrednosti našeg naroda – poslednjih decenija je poniženo i zaboravljeno. To sam želeo da podvučem crvenom olovkom“. I podvukao je, ali iz toga nije ispala diletanstka karikatura, pamflet, travestija i farsa, na šta nas u poslednje vreme navikava „drugi srpski film“: selo i porodica su i njegova omiljena meta da im se naruga, da ih obavezno ismeje i naruži, da seiri nad njihovim primitivizmom, da u njima po svaku cenu pronađe nedela i pornografiju i da ih, na kraju, istrese u kontejner života. Da ih unizi što više može.
Ne. Selo gori pruža upravo obrnutu sliku: verodostojne prizore jednog verovatnog, a opet začudnog sveta, lice i naličje stvarnosti, sa smislom za srpski humor i geg, za kalambur i čiviju, za pronicanje u karakter i mentalitet, za svuda posejana zrna apsurda, za dijalekt i novogovor. Tajna Bajićevog uspeha je što ništa ne sakriva i ništa ne ulepšava, a sve to čini sa izvesnim dostojanstvom. Onako kako njegova profilmska stvarnost i zaslužuje. Kao prirodni izdanak tog istog sveta, ukorenjenog između dve Morave, upućenog na dušu naroda i sebe, na svoj talenat i zašto ne reći, svoju porodicu, svoju srpsku filmsku zadrugu, Bajić je sam jedan antropološki fenomen. Uronjen u tradicionalni folklor, kojim se ne razmeće, suočen sa savremenošću, koju ne mimolilazi, on otkriva ogledalo stvarnog života. I ako se uzme u obzir da je najveće, često nažalost i jedino ogledalo današnje Srbije njena televizija, onda se odgovor nameće sam po sebi. Recepcija raste sa povećanjem broja epizioda, u čemu je i poslednja, „velika tajna“ Bajićevog uspeha.
Već i sam naslov Selo gori a baba se češlja uvodi u veliku, čitku metaforu Srbije danas. A vezu između razbijene „osnovne ćelije društva” i njenih okvira dobro uviđa oko naroda.
Da stvar bude zanimljivija, i druge dve po „piplmetru“ visokoplasirane serije RTS – Ranjeni orao Zadravka Šotre i Moj rođak sa sela Radoslava Pavlovića i Marka Marinkovića – mada po svemu različite – počivaju na sličnim antropološkim ravnima. Kada se ostave po strani spoljna obeležja, izvor drame je u sva tri slučaja narušavanje stabilnosti zajednice, tj. rasap porodice, čime su ugroženi glavni karakteri ili ako hoćete, arhetipovi – naši nevidljivi koreni svesti, otisci iskustva prošlih naraštaja, neke opšte, nasleđene forme narodnog opažanja i razumevanja. Poremećena harmonija, u sva tri slučaja, teži da se ponovo uspostavi. U tome je mitska dramaturgija ovih predstava. Na kraju, krug se nekako zatvori. U Ranjenom orlu stereotipom hepienda, obaveznom figurom komercijalne melodrame „iz epohe” koja se definiše kao osujećena strast. U Rođaku sa sela povratkom porodici pod nepovoljnim uslovima i sa neizvesnim ishodom.
Ti uslovi su, rekosmo, tragični. Selo Srbije, najvažniji naš tv gledalac, prepoznaje ovu sliku, koja pruža mogućnost izvesne socijalne, čak i individualne katarze; similis simili gaudet. Ovakvo ogledalo srpskog sela pruža nam realan presek. To je prospekt socijalnog i političkog sunovrata, na fonu otvorenog dijaloga oca i sina u zadnjim kadrovima Mog rođaka sa sela: „Ni goreg vremena, ni gorih gospodara. Nikad nije bilo ovako. Nema kome da veruješ, ni kome da se nadaš“.
Follow
