Koristeći dobro smišljen, metaforički naslov, autor ovog filma nas u tonu bolne filmske elegije pita: ima li granice našoj nebrizi, našoj neviđenoj nemarnosti i lakomislenosti kada su u pitanju žile kucavice narodnog bića, kada nam se narod smanjuje za jedan Mladenovac godišnje a teritorija ostataka države kruni što tuđom što našom voljom? Kakva je to baba koja se češlja dok gori selo i kakvo je to selo koje beži od sebe u tuđi grad? Kakav smo to narod kome je tuđe preče nego svoje, koji zazire od svoje lepote, a beslovesno hrli na industrijska bunjišta jednog već osuđenog i osušenog sveta?
Južnjak rođenjem, Žarko Dragojević jedan je od retkih naših autora kome je stalo ne do očevine nego do sudbine cele zemlje za koje su Toplica i Kosanica žive metafore naše zajedničke drame. Na nekoliko mesta u ovom broju «Novog Filmografa» pitamo se može li stvarnost da tvori metaforu, tj. mogu li sklop i kontekst zbilje sami po sebi prenositi poetska značenja? Mnogi teoretičari misle da mogu, ako sami predstavljaju signifikantne celine. Toplica i Kosanica Žarka Dragojevića vrve signifikantnošću. One su poprište jedne stvarne drame koja se događa pred našim očima i kojoj nije potrebno nikakvo naročito ucelinjenje (Stojanović). To je ubedljivi govor prizora u kome su tzv. specifična filmska sredstva svedena na minimum. Dragojević, svestan drame kojoj svedoči, ne koristi ništa što ne mora u hudom putovanju svojim rodnim krajem.
S kamerom kroz zavičaj: reditelj Žarko Dragojević
Ono počinje u Kuršumlijskoj banji slikom naglo prekinutog prosperiteta i devastacije prekrasnog prirodnog lečilišta stvorenog za mir i odmor. Ali kakav mir i kakav odmor u neposrednoj blizini onoga što nazivaju administrativnom granicom sa Kosovom, linije sa koje zrače mržnja, teror i agresija? Psihološka blizina ove granice mogla se, doduše, ublažiti pojačanim radom, industrijom osmeha i čistog rublja, ali su se sami vlasnici i opštinari nekako povukli i prepustili ovu lepotu zubu vremena, kiši i propadanju. I Kuršumlijska banja je metafora: opačina i nasilje prelivaju se preko granice i sada više nije u pitanju samo Kosovo, već i ivični predeli Srbije, u koje se, prema nekom planu, svakodnevno ubacuje nespokojstvo. Taj nemir zahvata ne samo rubne delove «granice» nego i čitavu regiju i trajno pogoršava položaj proređenih meštana. A oni su stari kulturno-antropološki soj, pravi potomci Toplice Milana i Kosančić Ivana, čuvari vere, ljubavi i duševnog mira, verni sebi i svojima, rešeni da ostanu. Čak i kad se lokalni čuvari reda «prave Englezi» i ne uzbuđuju mnogo zbog čestih povreda mira i sigurnosti «iz Arnautluka», spremni su Kosančići da svojom puškom čuvaju porodicu, posed i slobodu. I ne traže pomoć, koja im se baš i ne nudi. Znaju odakle oduvek dolazi opasnost i spremni su da se brane.
U drugom delu filma kamera putuje praznim i pomalo sablasnim lokalnim šinobusom, koji se probija kroz grab i paprat. Kilometrima nikoga. Po nekom svom redu vožnje koga se seća još samo mašinovođa, voz staje i tamo gde zna da ga niko ne čeka: na napuštenim stanicama izvaljenih prozora i zarđalih platformi, tragovima prohujalog života, miljokazima Srbije koje više nema, koja je nekuda otišla i ne želi da se vrati. Priča mašinovođa, koji svako malo vrši svoj čemerni ophod. Uz njegovo kazivanje probijamo se i mi kroz šiprag, mučnina akumulira. Tek najednom živo selo, ima ljudi, radi i mesna kancelarija. Tu nam pokazuju dokaze o svom postojanju: u šupi, gde cepaju drva za potpalu, smeštena je «arhiva od trajnog značaja». Tu se čuvaju knjige rođenih, knjige umrlih, venčanih i zapisanih u poreski raboš, priznanice i objave, sudske presude, molbe i žalbe, tragovi jednog sveta koji iščezava. Te požutele hartije ipak svedoče. Ako se dogodi da prsne ugarak, planu šupa sa trajnom arhivom negdašnjeg života i odoše pokolenja kao da ih nije bilo. Opet metafora, baš onako otvorena i poetska. Podsećanje na Štrpčeve Kiše zemlje moje (1965) iz kojih se rodila cela srpska autorska kinematografija, sa sve otvorenom metaforom (Novaković), koja samo što ne kaže: Srbija je sveća koja dogoreva. Iz tog osećanja rađali su se i slikarstvo Miće Popovića i proza Dragoslava Mihailovića i poetika surovosti Živojina Pavlovića. Na kraju te linije nalazi se i ovaj Dragojevićev film. Njegovo putovanje i bukvalno završava u ćorsokaku: tunel kod Merdara urušen je u NATO agresiji i dalje se ne može. Na pitanje šta sad, mašinovođa odgovara: jebem li ga… Završna metafora o Srbiji, otvorena i sočna, baš onakva kako narod oseća današnjicu. Pitanje je da li je ovaj film uopšte i mogao drugačije da se završi.
Između propsti i opstanka: Kuršumlijska banja
Zbog snage prizora koja se približava realnom vremenu, zbog istinite i potresne fotografije života samog (Duško Filipović), zbog redukovane režije i blage montaže, minimalističkog pristupa i lepote dugog kadra, ovo je pravi bazenovski film. Njegova kamera je zbilja ono što u potrazi za iščezlim svetovima i izgubljenim rajom sam Bazen naziva «prostom ljubavi poštenog snimatelja, koji poštuje tajne čoveka i sveta». Takvu ljubav osećao je i reditelj Dragojević, kome se ovaj film otkinuo od srca.
Follow
