Rođen je 9. januara 1924. u Tbilisiju, u armenskoj porodici. Srednju školu završio je 1941. Godinu dana je proveo na studijama na Tbiliskom fakultetu željezničkog saobraćaja, zatim dve godine na Tbiliskom konzervatorijumu, odseku za solo pevanje. Režiju je upisao 1945. na VGIK-u u klasi Savčenka i završio je 1951.
Od 1952. radio je u Kijevskom studiju Dovženko. Kao režiser, debitovao je filmom Andriješ, 1954, a 1959. režira svoj prvi samostalni dugometražni igrani film Prvi momak.
Film Senke zaboravljenih predaka, koji je snimio 1964. doneo mu je svetsku slavu.
1966. Paradžanov počinje da snima film Kijevske freske. Međutim, snimanje je bilo obustavljeno i danas postoji samo jedan sačuvani fragment, koji traje 13 minuta.
Od 1966. S. Paradžanov radi u Jerevanu.
U Jerevanskom studiju dokumentarnih filmova 1967. Paradžanov snima film Akop Ovnatanjan, a 1968. u filmskom stu¬diju “Armenfilm” završava film Boja nara, u kome su umetničke vrednosti i estetski principi iz filma Senke zaboravljenih predaka bili do savršenstva razvijeni. Ali tom filmu bila je namenjena tužna sudbina. Rukovodstvo Goskino SSSR dodelilo mu je najnižu kategoriju, i time predodredilo njegovu sudbinu u distributivnoj mreži i onemogućilo prikazivanje u inostranstvu. Režiseru S. Jutkeviču bilo je naređeno da premontira film. Kao rezultat svega toga, autorski original je sačuvan samo u armenskoj varijanti.
1974. u vreme rada na filmu Čudo u Odensi (“Armenfilm”) koji je bio posvećen velikom piscu dečjih bajki Hansu Kristijanu Andersenu, Sergej Paradžanov je bio uhapšen, a Kijevski oblasni sud osudio ga je na pet godina zatvora.
1977. S. Pa¬radžanov je bio uslovno pušten pre isteka kazne. Izašavši iz zatvora nastanio se u Tbilisiju. Tamo je na osnovu lažnih optužbi ponovo bio krivično gonjen i u očekivanju suđenja odležao nekoliko meseci u zatvoru. Ovog puta sud ga je oslobodio.
Od 1983. do 1988. S. Paradžanov radi u studiju “Gruzija-film” i snima filmove Legenda o Suramskoj tvrđavi, Pirosmani i Ašik-Kerib.
Mnoga njegova scenarija, među kojima su Ara Prekrasni, David Sasunski, Mučeništvo Svete Sušnik nisu imala sreću da budu pretočena u filmove.
Nesumnjivu umetničku vrednost imaju takođe i radovi S. Paradžanova u oblasti likovne umetnosti: kolaži, keramika, lut¬ke, grafike i slikarstvo. Prva izložba njegovih radova organizovana je 1985. u Domu filma, druga 1988. i treća 1990. u Državnom muzeju narodne umetnosti Armenije. Radovi S. Paradžanova izlažu se od 1990 u najvećim scvetskim galerijama, sa ove i one strane Okeana.
U studiju “Armenfilm”, 1989. S. Paradžanov je počeo da radi svoj autobiografski film Ispovest. Snimljeno je prvih 300 metara filmske trake.
Međutim, njegovo zdravlje je već bilo veoma narušeno. Umro je 20. jula 1990. u Jerevanu.
Filmografija
1954. Andriješ (zajedno sa J. Bazeljanom), Kijevski filmski studio, 63 minuta (1709 m), kolor, 35 mm.
1958. Dumka, Kijevski filmski studio Dovženko, porudžbina Kijevskog studija televizijskih filmova,film-koncert,3 dela, crno-beli, 35 mm.
1959. Natali Užvij, Kijevski filmski studio Dovženko, film-esej, 4 dela, kolor, 35 mm.
1959. Zlatne ruke, Kijevski filmski studio Dovženko, porudžbina Kijevskog studija televizijskih filmova. Dokumentarni film o učesnicima proizvodno-tehničkih školskih ustanova.
1959. Prvi momak, Kijevski filmski studio Dovženko, 83 minuta (2358 m), kolor, 35 mm.
1961. Ukrajinska rapsodija, Kijevski filmski studio Dovženko, 83 minuta (2425 metara), kolor, 35 mm.
1962. Cvet na kamenu, Kijevski filmski studio Dovženko, 74 minuta (2072 metara), crno-beli, 35 mm.
1964. Seni zaboravljenih predaka, Kijevski filmski studio Dovženko, 97 minuta (2660 metara), kolor, 35 mm. (Nagrada “Južni krst” i nagrada za najbolju režiju, kao i specijalna nagrada međunarodnog žirija FIPRESCI za kameru, boju i filmske efekte na 7. Međunarodnom filmskom festivalu u Mar del Plati, Argentina, 1965; Zlatna medalja na 5. Međunarodnom filmskom festivalu u Solunu, 1965; Zlatna medalja direkcije filmskog festivala u Atini, 1966; Prva nagrada Britanskog instituta za film, 1966; Prva nagrada Međunarodnog filmskog festivala u Kadisu, Španija, 1972.)
1967. Akop Ovnatanjan, Jerevanski studio dokumentarnih filmova, 8 minuta (275 metara), kolor, 35 mm.
1969. Boja nara, Armenfilm, 73 minuta, 2133 metara, kolor, 35 mm.
1985. Legenda o Suramskoj tvrđavi, filmski studio “Gruzija-film”, 87 minuta, kolor, 35 mm.
Nagrada “Feliks” za umetničko-dekorativno uobličenje, zajedno sa D. Abašidze, Zapadni Berlin, 1988.
1986. Pirosmani, Gruzijski studio dokumentarnih filmova, 20 minuta (560 metara), kolor, 35 mm
1988. Ašik Kerib (zajedno sa D. Abašidze), “Gruzijafilm” (Specijalna nagrada žirija na Međunarodnom filmskom festiva¬lu u Istanbulu, 1989; Specijalna nagrada za životno delo na 10. Međunarodnom filmskom festivalu u Portou, 1990.)
Follow
