Emir Kusturica
Tragajući posle Undergounda za novim izvorima, Kusturica se polako udaljavao od jezgra svoje poetike, koju je nekada nalazio u mitu. Grozdovi njegovih baroknih vizija rađali su na drugačijem tlu i stapali se, a posle vrenja tekli su odande različiti sokovi i nastajalo drugo vino. Sada je opet izvor onaj prastari, Nojev vinograd, iz koga raste samo jedna loza. Ne počinje ovaj tekst slučajno biblijskom alegorijom: Kusturičina proširena metafora, osnovana na paradoksu i začudnosti, jeste najbliža alegoriji kao tekovini mislećeg čoveka. Zavet je jedna takva alegorija: uzvitlani mikrokozam, mirijade slika u pokretu koji je večan, ne staje, ne završava, kao što nikako da se okonča muka Prometeja niti ijedan mit.
Prvi snažan utisak posle Zaveta je ponovo pronađena celovitost, završenost, načelo kompozicije. Poetika ne čini drugo do „obdelava mit“ kaže Miloš Đurić u svom savršenom prevodu Aristotela. I to onaj mit koji je obrazac drame, jedan, pa još ukorenjen u negdašnji ritual (Poetika XVII i dalje); to je zajednička osobina mita i umetničkog podražavanja. Tu završenost, upravo u Aristotelskom smislu, Kusturica beše zaturio ili namerno zatomio. Svih ovih godina tragao je izvan nje i nije našao mnogo. Ovo iskustvo još jednom se potvrdilo u saznanju da je od Aristotelske celovitosti do strukture u modernom smislu kratak i ispravan put. Povezati prema načelima harmonije onu fascinantnu poetsku imaginaciju, divlju sliku i misao jedne kosmogonije koja ne staje, činilo se nemogućim i nepotrebnim. Sada se pokazuje da je to bilo i moguće i potrebno. Pronađena je mera kojom se uspostavila struktura mitopoetskog govora i potvrdio stil, građen u celom dosadašnjem Kusturičinom delu.
U Zavetu, Kusturica se vraća osnovnoj, univerzalnoj strukturi bajke. To samo po sebi ne znači mnogo, ako se odmah ne naglasi da se Kusturica ovde okreće istorijskom korenu svih bajki, samom postanku bajke kao baštine mitopoetskog, koju je V. J. Prop davno opisao (Morfologija bajke) i dokučio joj poreklo (Istorijski koreni bajke). Šta je tu bitno? Bitno je da je bajka, kao i mit iz koga potiče, pre svega univerzalna, a tek onda lokalna tvorevina, te da se postojanost njene strukture temelji na pravilnom nizanju, ponavljanju i prožimanju istih elemenata kompozicije. Pored toga, bajka se događa ni gore ni dole, ni blizu ni daleko, ni na ovom ni na onom svetu: postoji u nekom mezokosmosu, kaže Dragana Antonijević, koja je zorno pronicala u značenja srpskih bajki.
U srpskoj bajci, na koju od prvog trenutka upućuje Kusturičin film, igraju kum i pobratimi, deda i unuk u vazdušastom pleneru kremanske visoravni, Šargana i Rzava, u vajatu, u kačaru, u mitološkom gradu koji liči na čarobnu šumu, na čardaku između neba i zemlje.
Bili dakle, deda i unuk. Deda Živojin postavi unuku Canetu zavet od najmanje četiri zadatka: da ode u grad i proda kravu, da od novca nabavi ikonu Svetog Nikole za crkvu, da se oženi, pa ako preostane para kupi nešto sebi za uspomenu. Cane odlazi u grad i pada u niz zamki, pronalazi pobratime Krivokapiće, koji mu pomažu, upoznaje gradsku šiparicu Jasnu, a ona, čista i lepa, samo što nije postala plen gospodara nečistih sila, gazda Marka. Posle peripetija junaku uspeva da ispuni sva četiri zadatka i sa nevestom dobegne u selo, gde se, na kraju, svetkuje dvostruka svadba dede i unuka. Siže je lako svodiv na nivou narativa bajke, ali je, naravno, izukrštan pojavama koje po ovom obrascu rasprostiru mitopoetsku čipku filma. Ali zanimljivo je da je ovaj Kusturičin čardak srpski i svačiji. Bajka je međunarodna i u pravilu svodiva na ograničen broj likova; te likove nalazimo u osnovi Kusturičinog sižea.
Junak (Cane), jedinac ili najmlađe dete, odlazi u potragu, ispunjava zavet, pronalazi devojku i ženi se. Pošiljalac (deda Živojin) je zadovoljan ispunjenjem zaveta i nagrađuje junaka svadbom, štaviše, ženi se i sam, potvrđujući smisao zaveta (ovaj lik stopljen je sa delokrugom darivaoca, kao snabdevača junaka). Protivnik je štetočina (gazda Marko), čija pokvarenost i spremnost na zlo motivišu radnju, složenu od samih prepreka. Mitski pomoćnik (udvojen, Krivokapići) pomaže junaku u otklanjanju nevolja, ide na ruku njegovom preobražavanju i spašava ga od potere (Krivokapići su srpski dodatak opštem obrascu, imajući u vidu ulogu čarobnog pomoćnika ili božjeg zastupnika, koje pobratim igra u srpskom folkloru). Careva kći kod Kusturice nema oca (Jasna), što objašnjava protivrečnu ulogu Jasnine majke u ovoj varijanti sižea; majka je supstitut cara, koji u bajci postavlja teške zadatke i kažnjava neizvršenje naloga, ali potiče od ženskog božanstva, koje se u mitskom pamćenju Srba zadržalo od matrijarhalnih starina, zahvaljujući, između ostalog, uspešnoj socijalnoj mimikriji (Jasnina majka je danju čuvar podmlatka, a noću radi u javnoj kući). Samo još jedan lik nedostaje ovoj univerzalnoj podlozi: lažni junak. Pa i taj bi se mogao pronaći u Marku, sa kojim se stopio po osnovu „negativne reakcije na darivaočeve zahteve“ ili sopstvenih „neosnovanih zahteva“ prema Jasni, na koju polaže izvesno pravo.
Vladimir Prop je davno utvrdio da ovih sedam likova čine jezgro svake bajke, a odnosi među njima i brojnost varijanti daju jednu od dve definicije bajke, koja, prema Propu, nije drugo do narodna priča koja u osnovi ima sedam likova.
Samo ovi likovi i još trideset i jedna funkcija (postupaka ovih karaktera unutar dramskog toka narativa) čine strukturu bajke, koja je jedna, nepromenjiva i nema izuzetka, kaže Prop. Tako umuju i strukturalisti skloni da Propovu Morfologiju bajke smatraju pretečom glavnog toka strukturalizma uopšte. Sve što u bajku dospe sa strane pokorava se njenim normama i zakonima. „Kompozicija je konstantni faktor, siže je varijabilni faktor“ kaže Prop i zaključuje: „Jedinstvo sižea i kompozicije mogli bismo nazvati strukturom bajke.“
Kusturičina bajka nije samo potvrda ovog saznanja. Ona je paradigma strukture i pouzdani zalog završenosti poetskog dela. Možda se tajna mitopoetskog govora i krije u poštovanju te drevne, jednom naslućene prastrukture, kao što se svaka bajka sadrži u prabajci, a svaki jezik u prajeziku čovečanstva. Ali šta je to što se nalazi u podlozi ove bajke? Drugim rečima: šta to duboko motiviše njen nastanak?
Prop i jedna grana folkloristike uvereni su da je u strukturi bajke sačuvan davno izgubljeni obred inicijacije koji se izvršavao na početku polne zrelosti i sastojao od ispunjenja uslova za uvođenje mladića u prvobitnu zajednicu. U tumačenju Van Ženepa to su rituali prelaza tačno određenih zadataka i postupaka, kojima su rukovodili naročiti (muški) zastupnici roda. Postojala je i ženska inicijacija, koja je imala drugačije osobine i propisani tok, ali su oba obreda prelaza bili društveno pravilo iz kojeg su proisticali svi odnosi. Obe ove inicijacije snažno motivišu strukturu Kustiričinog Zaveta.
Cane odlazi od kuće, kreće sa kravom na dalek put, susreće razna bića, prolazi kroz njihove provere, učesnik je nesvakidašnjih zbivanja u nesvakidašnjem prostoru i vremenu. Ovi elementi radnje, prema Antonijevićevoj (Značenje srpskih bajki i drugde), označavaju fazu separacije nekada pripadajuću inicijacijskom ritualu, ali i psihoanalitičkoj teoriji individuacije K. G. Junga. Iz inicijacije, dakle, proističu funkcije glavnog junaka, a time i glavnog toka radnje, kako je i u Zavetu. Sve što čini Cane motivisano je propozicijama izgubljenog obreda, koga ni Cane ni gledalac (a verujem ni Kusturica) nisu svesni. Zato junak kreće u životnu avanturu, „a nije ni svestan šta zapravo traži“. Postoji, međutim, neka unutrašnja motivacija mladića, koja se može objasniti doživljavanjem polne zrelosti i integriteta, s obzirom na to da je glavni lik po pravilu sasvim mlada, nezrela i neafirmisana osoba. Slična funkcija karakteriše i devojačku inicijaciju Jasne, za koju je predviđena nasilna defloracija (Marko i javna kuća, kontroverza majke). Međutim i u jednom i u drugom slučaju javljaju se izvesni znaci samosvesti i nepristajanja. I Cane i Jasna se suprostavljaju silama zla, koje prete da u potpunosti razore Zajednicu. To je i najdublji sloj strukture Zaveta , ali i prvobitnih obreda prelaza.
Istovremeno, u tome je istorijska podloga bajke.
Smisao bajke je u ponovnom uspostavljanju narušene društvene ravnoteže, tj. restabilizaciji Zajednice, kojoj preti opasnost. Svaka bajka počinje separacijom junaka, a završava svadbom, što je dokaz nasušnosti narodne priče u trenucima kolektivnih kriza, gladi, velikih epidemija, ratova, dakle socijalnih katastrofa, među kojima glavnu ulogu igra neplodnost, tj. narušavanje glavnog principa reprodukcije. Kusturičina bajka počinje u selu koje umire. U njemu odavno nema prirodne obnove. Sred prazne škole sedi besposlena učiteljica Bosa, paradigma osujećene plodnosti, koja po svemu podseća na već pomenuto žensko božanstvo, očuvano u mitskom sećanju Srba. Deda Živojinov zavet je stoga duboko socijalno motivisan: svrha zadataka je obnova plodnosti, a Canetova inicijacija nije drugo do put do ponovnog uspostavljanja društvene harmonije.
Zato je i u Propovom modelu i u Kusturičinom filmu ključna završna scena svadbe, obaveznog završetka bajke i restitucije kolektivne ravnoteže, kojim počinje obnova. U Zavetu je zanimljivo što je ova svadba dvostruka: osim mladih, venčavaju se još i poslednji preostali stanovnici sela – deda Živojin i učiteljica Bosa – kojima je sada u izgledu novi život. Ovaj neobični kraj (i kod Kusturice i u bajci neobičnost, začudnost i paradoks sve vreme prožimaju radnju) navodi na sjedinjavanje glavnog božanskog para naših davnih predaka, koje se izvodilo u novogodišnjem ritualu i kojim se stimulisala vegetacija. Već ranije smo primetili da likovi Bose i Jasnine majke imaju veze sa predstavom Velike Majke, glavnog ženskog božanstva starih Srba, zatomljenog u docnijim patrijarhalnim supstratima. Majka se često identifikovala sa Zemljom, koja se i u Kusturičnoj bajci ponaša kao živo biće: ona se zatvara ili otvara kad treba da proguta zatočnike zla, ometa protivradnju i ide na ruku junacima, upravo onako kako je nekada („davno, davno“, kaže bajka) činio arhajski prauzor ovog lika.
Uloge vere i Crkve pripadaju novijem sloju ovog supstrata, kao što je, recimo, slučaj sa hristijanizovanim novogodišnjim kultom Svetog Nikole, koji je širom sveta preuzeo atribute prastarog božanstva plodnosti (Santa Claus). U Srba Sveti Nikola ima naročitu semantiku i čini jedan od najvažnijih godišnjih kultova. (Mnogi etnolozi pronalaze u ovim atributima i tragove starosrpskog htoničnog božanstva.) Ikona Svetog Nikole nestala je iz Kusturičinog mitskog sela. Nema je gde joj je bilo mesto i stoga je Canetov zadatak da je vrati tamo gde pripada. I ovaj zadatak je u naročitoj vezi sa obnovom plodnosti. Na ikoni je srpski Patron Saint, zaštitnik domaćeg ognjišta i ipostas pretka, bez čije se pomoći zajednica ne može obnoviti. Zašto je i kako ikona nestala sa svog mesta (iz Kusturičine priče odsustvuje, ne slučajno, čitava jedna generacija), pitanje je koje ne pripada bajci. Slično je sa povratkom funkcije Crkve, još jednog bitnog dela narodne duše, koja se obnavlja iz temelja: sa njenog krova poleteće strele na sile zla. Crkva i ikona pripadaju, dakle, novijem, ali važnom sinhronijskom sloju Kusturičine alegorije. Istovremeno, one označavaju kraj bajke. Sa njima i slikama savremenosti, ulazimo u poetsku parabolu koja sa bajkom ima samo još posredne veze. „Svakidašnjica koja menja život – eto daljeg razvitka bajke“, zaključuje Prop.
Novi, alegorijski supstrat Kusturičine vizije, položen preko miljea bajke, izatkan je od vizuelnih simbola, u kojima se mogu čitati uzbuđujuća značenja. Ona savremena su najupadljivija i njih nalazimo u tkivu groteske, zasute krečom tranzicije, propašću svih etičkih i tradicionalnih vrednosti i vršljanjem zla u srpskom Gradu, koji odgovara demonskoj šumi. Neplodnost je posledica ovog prokletstva a Kusturičin narativ može se čitati i kao parabola o nastanku Bele kuge. Ta kuga je najtužniji, ali i najpotresniji lik ovog štiva. Iako pripada bajci u užem smislu, Zavet je proširena metafora vremena sadašnjeg, neka vrsta mitske opomene. Kusturičin čardak je paradigma Srbije. I evo nas sad pred nekom vrstom katarze, pročišćenja, čime se i zatvara aristotelska matrica. Katarza je plod završenosti Kusturičine strukture. U njenoj osnovi je ponovo pronađeni ključ reprodukcije i duhovne obnove čitavog roda. U mitskoj propulziji, dakle, sagledavaju se njegova prošlost i budućnost. I šta više može da kaže, šta da učini umetničko delo?
Koliko je na semantičkom planu Zavet u vezi sa lokalnim, toliko je na sinematičkom planu čitak kao umetnički tekst. Gusta faktura začudnih deonica, koje se prožimaju, vatromet atrakcija i furiozna ekspresivnost, sadržana u slici kao magijskom supstitutu realnog prizora, odavno su postali deo rukopisa koji svet prepoznaje kao Kusturičin. Ovde nisu potrebni posrednici. Kusturica je, uopšte, jedan od retkih modernih autora koji je u tkanju svoje poetike dostigao univerzalnost. Nema sumnje da ova osobina, ostvarena na ravni govora, konstituiše glavni tok Zaveta. Ona je bitan činilac strukture, koja sama postala poruka.
Follow
