Možda zvuči nelogično što tekst o ovogodišnjoj Mostri počinjemo od prologodišnjeg pobednika Jia Džang Kea (Mrtva priroda) i to od njegovog dokumentarca Nepotrebno, posvećenog samo incijalno mladoj, poznatoj kineskoj modnoj kretorki Ma Ke. Film počinje snimkom otvaranja njenog „fashion-show“-a na ovogodišnjem „Fashion Week“-u u Parizu. To je sve drugo samo ne glamur i svtski džet set. Razvija se kao priča o svima onima koji učestvuju u nastanku bilo kog od njenjih modela, koji nisu samo odevni predmeti, nego i svojevrsni objekti u prostoru. Počivajući na tradicionalnom kineskom odevanju, svaka haljina, ogrtač ili kaput Ma Ke jeste put kroz vreme, tradiciju i etno nasleđe. Ali u dokumentarcu Džang Kea priča ne odlazi na tu stranu, nego duboko zadire u socijalno, ekonomsko pa i političko stanje današnje Kine. Iz radionica švalja – skučenih, ogoljenih i zapuštenih prostora, film nas vodi kroz masovne menze u kojima se ove mlade žene oskudno i jednolično, ali ipak svakodnevno, hrane. Odmah zatim smo u improvizovanoj ordinaciji fabričkog lekara (koji i spava iza zavesice u ordinaicji), kod koga švalje svakondnevno dolaze. Zatim se kamera seli u rudnike u kojima rade njihovi muževi u još gorim uslovima. Slušamo njihove životne ispovesti i ,najzad, gledamo ih kako se kupaju posle napornog rada (antologijska scena) u improvizovanim kupatilima, na pločicama prekrivenom prostranstvu, u kome nema ničeg osim njihovih od rada deformisanih tela i jednog dugačkog gumenog creva kojim se polivaju, pokušavajući sa sebe speru svu prašinu, bolove u mišićima i jad u srcu. Zatim se selimo u radionicu jednog od retkih zanatlija – krojača koji nema više kome da šije zbog sveopšte industralizacije Kine, a svetle trenutke film donosi nakratko u razgovoru sa parom u kome muž priča zašto ženi kupuje lepe stvari. Kamera se kreće veoma sporo, a autor kaže: “ Želeo sam da bar za tren zaustavim pažnju zahuktale Kine , koja krupunim koracima hrli napred, zaboravljajući na elementarnu ljudskost“.
Film Nepotrebno je dobio nagradu kao najbolji dokumentarac ovogodišnje Venecije (u programu“Horizonti“). No, nagrade nisu uvek najvažnija stvar, važniji je sveukupni i utisak sa kojim odete sa jednog festivala. A kad je reč o ovogodišnjoj 64. Mostri sveukupni utisak je – sjajno! Umetnički dirketor Mostre Mark Miler je ove godine ponudio mnogo i kvalitetno. Recimo, na primeru onoga što je Mostra prikazala iz Azije može se videti kako Miler programski razmišlja. Najpre je njegov izbor bio ovogodišnji pobednik Oprez, žudnja Ang Lija, film koji je Li radio u rodnom Tajvanu. Jedan od najboljih filmova o strasti i opasnostima koje ona nosi čija je priča smeštena u dane 1942, kada je Kina bila pod okupacijom Japanaca . Među Kinezima bila je i onih koji su sarđivali sa neprijeteljem, kolaboracionista. O likvidaciji jednog od njih (u koga se zaljubljuje mlada članica pokreta otpora) čiji je zadatak bio da „žrtvu“navede na egzekutore, govori ovaj film, složena psihološka drama, triler i žestokom erotikom začinjena ljubavna priča. Film Oprez, žudnja je vrhunski domet. Ali, šta drugo očekivati od Ang Lija (Buket za venčanje, Razum i osećajnost, Ledena oluja , Planina Brokubek ili tačnije šta li ćemo još dobiti od ovog nevrovatnog filmskog autora, koji je od samih početaka svakim novim filmom drugačiji i snažniji na nov način. Mnogo bleđi, ali kao svojevrsna pikanterija, u Milerovom izboru se našao i „kineski Kusturica“ Jinag Ven sa filmom Sunce ponovo izlazi. Ovaj film je saga od četiri čudno isprepeltene životne priče u kojoj dominira ona o udovici ruskog oficira, koja je sa prolaznikom kroz njenju rodnu stepu – osvajačem, rodila vabračno dete i ostala da živi sa željom da mu se jednog dana i mrtvom osveti. Viđena je i replika Cang Ming Linaga koju je sačinio Miangov glumac, sada reditelj Li Kang Šeng Pomozi mi Erose, potresan film o ljudskoj usamljenosti, sasvim u duhu Cing Ming Lianga sa nekoliko paralenih priča: o mladom razočaranom napuštenom ljubavniku koji se davi u oblacima marihuane (gaji je vlastitom stanu) ne bi li potom u seksulanim orgijama (nevdijene grupne scene seksa) doživeo zaborav, film o mladim uličnim gerlama, razočaranoj ženi koja živi sa mužem homoseksualcem koji joj zahvlanost zbog razumevanja iskazuje tako što je hrani najlepšim specjalitetima, a ona postaje sve deblja i nesrećnija. Zatim, film Sukijaki Vestern Đango, pravi azijski „špageti vestern“ ili kako ih u Aziji zovu“makaroni vestern“, kultnog japanskog reditelja Takaši Mikea (Mrtvi ili živi, Grad izgubljenih duša, Izo) sa možda najviše ubistva u odnosu na minutažu (oko 40 za 121 minut). Ovim filmom Miler je podvukao značaj i smisaono zaokružio prateći program seijskog ciklusa Tajna istorija italijanskog filma ove godine posvećenog „špageti vestrenu“ jedinstvenom filmskom žanru, čiji je otac Serđo Leone sa svojim srodnicima (Serđo Korbuči, Đorđo Feroni, Rikardo Freda, Franko Điraldi, Karlo Licani), njih trideset, ima posebno mesto i brojnu publiku u ovogodišnjoj Veneciji. Jedan od inicjatora ovog programa je bio Kventin Tarantino, zaljubljenik u ovaj žanr koji je kao i uvek kad se pojavi, izazvao mali skandal rekavši d a je „špageti vestern“ mnogo značajniji za istorju filma od dela američkih velikana kakvi su ,na primer, bili Džon Ford ili Hauard Houks.
Primećuje se poslednjih godina da reditelji sve više rade sa naturščicima. Najuspešnijim i u ovom smislu pokazao s e film Tajna zrnevlja Abdelatif Kešiša (Specijalna nagrada žirija), sa nezobarovnom dvadesetminutnom scenom porodičnog ručka, gde su oko trpeze okupljeni svi glavni karakteri, otkrivajući u spontanom činu uzimanja hrane suštinu njihovih bića. Kamera hvata osmehe, nepredvidljive kretnje ruku, žučne reči, prelepe osmehe , sitne nežnosti, dodire pogledom i razgovor koji je pre žamor nego smisaona priča. Neobičan film o običnom malom čoveku, koji otišavši u penziju pokušava da angažuje svu pozitivnu energiju svoje porodice da bi jedan stari dotrajali brod pretvorio u restoran, osmislio svoje stare dane, okupio porodicu i doneo joj prihod i sigurnost. Nagradu za najbolju mušku ulogu sasvim opravdano poneo je Bred Pit – što stariji i zreliji, sve ubedljiviji i snažniji u svojim ulogama. Kao da ga je život pored, u svakom smislu zahtevne Anđeline Džoli, naterao da izvuče maksimum iz sebe. Tako ga u filmu Kukavičko ubistvo Džesija Džejmsa od strane Roberta Forda gledamo u ulozi Džesija Džejmsa , ne kaoeRobina Huda Divljeg Zpada, nego kao krvoločnog ubicu, možda i psihopatu, koji svoje žrtve ubija na najrazličitije načine. Moram priznati da nikad nisam gledala film koji o junaku Divljeg Zpada, legendi pravičnosti iz tog vremena, progovara iz negativne vizure i to iz ruke američkog reidtelja Endrjua Dominika (Čoper, takođe film o okorelom australijskom kriminalcu Čoperu Ridu). Posebna privlačnost (ali samo za sladokusce) ovog možda ipak malo predugog psihološkog porterta (155 minuta) je u tome što on isto toliko pažnje posvećuje ubici Džesija Džejmsa Robertu Fordu (sjajni brat Bena Afleka, Kejsi Aflek) čija odluka o ubistvu Džesija sazreva u njegovom druženju sa Džesijem.
Ne može se mimoći ni film Kena Louča Ovo je slobodan svet u kome prvi put u glavnoj ulozi briljira Kierston Vering, izabrana među više od 300 kandidatkinja. Povratak starog majstora Louča njegovim omiljenim socijalnim temama – film o agenciji za zapošljavanje „na crno“ radnika imigranata uglavnom iz Istočnih zemalja,. koju vode dve žene je ironični osvrt na “srećnu (globalnu) Eropu“ danas. Apsolutna demonstracija bravurozne „britanske glumačke škole“ sigurno je bilo ono što je uradio Majkl Kejn, ali u duetu sa i Džudom Louom u filmu Detektiv Keneta Brane, poptuno prerađenom (scenario Harlod Pinter) pozorišnom komadu Entonija Šefera, po kome je snmljen i filmu Džozefa Mankijeviča iz 1972. sa Lorensom Olivijeom u glavnoj ulozi. I najzad , famozni Nikita Mihalkov, reditelj i glumac (igra ulogu koju je tumačio Henri Fonda u Dvanaest gnevnih ljudi) u svom najnovijem filmu 12 („Zlatni lav za životno delo 64.Mostre). Vredi videti i to nekoliko puta.
Posebni doživlja bili su i filmovi onih autora koji su specijalno naklonjeni Veneciji, čak i dotle da svoje filmove nikad ne daju Kanu. Prvi je film Vudi Alena. Reč je o atipičnom Vudiju bez trunke humora, džezirane melanholije i „intelektualističkih zezalica“ i disputa sa samim soobom“. Njegov film je porodična drama koju je autor snimao u Londonu ( „jer je London sumorna taman koliko i moja priča»- kaže Alen)o Kasandrinom snu. Dva sjajna glumca u ulogma dvojice braće (Kolin Farel, Juan MekGregor) od kojih je jedan slabić, kockar i izgubljena duša, a drugi vođa i snaga, koja bi trebalo sve da razrešava. Put ka ostvarenju snova podrazumeva i ubistvo. Samo, dokle, treba ići u ostavrivanju snova? I, najzad u istom programu i Takeši Kitano sa svojim najnovijim filmom Živeo filmski reditelj, kako on kaže“ljubvanim pismom svojim kolegama „ koje poziva na nove zhvate u filmskoj umetnosti
Na ovoogodišnjoj Mostri istom je možda najviše odgovorio film Redigovano Brajana De Palme, igrani dokumentarac o američkim vojnicima zločincima (nasilje i ubistva nad lokalnim stanovništvom), koji svojom strukturom: autentični snimci, video dnevničke beleške američkih vojnika, sve što je moglo da se nadje na internetu kao i igrano-dokumentrani segmenti – sasvim zasluženo odnosi u ovogodišnjoj Venciji nagradu za režiju.
Na samom kraju Festivala malo filmske radosti ponudio je Tim Barton, producent i reditelj(Čarli i fabrika čokolade,Velika riba, Planeta majmuna, Betmen, Mars napada), dobitnik „Zlattog lava za životno delo“sa projekcijom njegovog nekadašnjeg animiranog hita Noćna mora pre Božića (1993) snimljenog i viđenog u 3D tehnici. Svi smo imali nataknute velike naočari za trodimenzionalni film i na poečtku filma se trzali od kočija koje jure ka nama u čudesnih „bartonvskih bića“, koja su nam se vrzmala ispred nosa.
Follow
