Devedestih godina prošlog veka preduzeće „Avala film“ podelilo je sudbinu društva. Od giganta (kako je projektovana pre šest decenija), nosioca filmske produkcije i tehnološke baze u Srbiji pa i Jugoslaviji, danas, tek po neki detalj: aleja, drvored, ostak dekora ili još uvek živa ograda, potsećaju na čuveni Filmski grad.
Posle jedne od svojih legendarnih kriza, koje su se u vreme samoupravnog socijalizma uglavnom rešavale finansijskim injekcijama velikih banaka, 1990. godine „Avala“ je ušla u brak sa „Jugoeksportom“, u to vreme jakom uvozno-izvoznom firmom. Tada je fomirano deoničarsko društvo „Jugoeksport-Avala film Internacional“. Ugovorom o pristupanju, „Jugoeksport“ je postao vlasnik 51% novoformiranog preduzeća, dok je Avala film zadržala 49% učešća. Ovakva odluka je u krugovima filmskih radnika zazvonila na uzbunu jer se sumnjalo da će atraktivna lokacija na Košutnjaku, zlata vredna, lako promeniti funkciju.
Od 1990. do 1993. godine, pod firmom „Avala“ je bila producent ili koproducent trinaest filmova. Tadašnje rukovodstvo je objavilo da svi filmski radnici koji snimaju mogu da koriste njene usluge u najširem spektru već okrnjenih mogućnosti jer do osavremenjivanja i obnove tehnike, kako je pisalo u ugovoru i osnivačkim aktima, nikada nije došlo.
Umesto da se prate promene i koliko – toliko ulaže u tehničku bazu, čime bi se srpskoj kinematogrfiji obezbedila izvesna nezavisnost, „Avala“ se svela na preduzeće za iznajmljivanje prostora.
Kao „vizionar“ onoga što dolazi, tadašnji direktor „Avale“, Aleksandar Vlajković, u januaru 1991. godine objavljuje oglas u kome nasmejan, kao da nudi odlične usluge najvećim filmskim kompanijama oglašava, ne na prodaju, već u najam, sve što „Avala“ poseduje: 30h zemljišta u šumi i 20.000m2 poslovnog prostora. Sa naznakom da naše društvo ne izdvaja dovoljno za kinematografiju i da strani partneri iz mnogih razloga izbegavaju našu zemlju, ponuđene su na iznajmljivanje fabričke hale, magacini, vozni park, auto servis, zgrada sa dvanaest apartmana, bioskopska sala sa stotinak mesta, radionica za ručnu i mašinsku obradu drveta, kovačnica i odeljenje plastike, tapetarska i gipsarska radionica… U istom oglasu, valjda da zamaže oči, najavljuje i pokretanje sopstvenog radio-televizijskog programa, a nudi i već utvrđenu cenu za namenjene usluge i sve to uz naznaku da bi se „konsolidovalo preduzeće“ i stvorili uslovi da se u „Avali“ snimaju najbolji jugoslovenski filmovi i strane produkcije, jer je svuda u svetu „snimanje filmova dobar biznis“.
Ni Jugoslavije ni stranih producenata uskoro neće biti, kao ni vizionara Vlajkovića koji je za sobom ostavio ili utro put za tridesetak kirajdžija koji do dana današnjeg po veoma povoljnim cenama koriste kapacitete ove kuće. Zahvaljujući nekima, „Avala“ je delimično zadržala svoju funkciju: „Film 87“ Pjera Amatija oživeo je neke delove njenih kapaciteta. Tih godina je i Studio 1, građen po uzoru na studio „Ćinećita“ u Rimu, uz asistenciju aktuelnh političara, iznajmljen televiziji „Pink“ na dugogodišnje korišćenje. Tu su se udomili i Radio televizija Srbije, BK televizija, „Komuna“… što ni do danas nije promenjeno.
Kako je u deceniji koja sledi za društvo bilo prečih briga od kinematografije, problemi „Avale“ gurnuti su u zapećak. Letargiju i „idilu“ u kojoj su svi zadovoljni, stotinak radnika „Avale“, ali i njene kirajdžije, krajem prošle godine potresa afera koja je obznananila nameru nekadašnjeg predsednika Upravnog odbora „Avale“ Branislava Lečića, bivšeg ministra kulture, ali i stečajnog upravnika „Avale“ Nemanje Jolovića, da se sa luksemburškom firmom „Stadluks Investment“ sklopi ugovor o formiranju zajedničkog preduzeća.
Znak za uzbunu dali su direktor „Avale“ Ranko Petrić i Milan Stojanović, predsednik Skupštine akcionarskog preduzeća „Jugoeksport“, jer je prema predloženom ugovoru firma iz Luksemburga za samo 330.000 evra trebalo da postane vlasnik 51% novoformiranog preduzeća. Nacrt ovog ugovora bio je u startu loš za „Avalu“, jer je predviđao naknadu štete u iznosu od čak deset miliona evra u slučaju neispunjenja ugovora, što bi se uskoro i dogodilo, jer je veći deo „Avaline“ imovine uknjižen na „Zastava film“, pravnog prethodnika. Ugovori sa zakupcima prostora potpisani su na pet, deset i više godina, i još su na snazi.
Zanimljiv je i podatak da u julu 2005. godine (u vreme Lečićevog predsednikovanja Upravnim odborom), iako je „Jugoeksport“ imao pravo na korišćenje zemljišta, „Avali“ je ovo pravo na volšeban način vraćeno, što se može protumačiti i kao priprema za pokušaj sumnjive privatizacije u decembru.
Predrag Bubalo, ministar privrede i sam zainteresovan za „slučaj Avala“ ubrzo je uputio pismo u kome naglašava da pomenuti ugovor ne treba potpisivati, jer se time ometa postupak privatizacije društvnog kapitala. Tako 27. decembra 2005. u dnevnoj štampi, Minitarstvo privrede, na osnovu zakona o privatizaciji, objavljuje prospekt sa ciljem da ispita ima li zaiteresovanih kupaca za ovu kuću.
Po Zakonu o privatizaciji 49% „Avalinog“ kapitala predstavalja društveni kapital. Od te sume 70% kapitala biće prodato preko Agencije za privatizaciju putem javnih tendera, dok će se preostalih 30% podeliti zaposlenima u vidu akcija. Za sada još uvek nema odluke kako će se imovina prodavati, pojedinačno, “na parče”, zgrada po zgrada, ili “đuture”.
S obzirom na to da 51% „Jugoeksportovog“ akcijskog kapitala ulazi u stečajnu masu „Jugoeksporta“, stečajni upravnik (poverenik) Vesna Gaćeša je nedavno zakazala vanrednu skupštinu u „Avali“, na kojoj je doneta odluka o smeni svih članova Upravnog odbora i izboru novih. Tom prilikom je i razmatrano poslovanje Avale u 2005-toj godini. Izveštaj o poslovanju i završni račun pokazuju gubitak od 105 miliona i 906 hiljada dinara, u šta je uračunata velika amortizacija građevinskih objekata, neisplaćena potraživanja od RTS-a, uvećan porez na imovinu i izdaci za osiguranje. Ovakvo neuspešno poslovanje posledica je i štete koju preduzeće trpi zbog nepovoljnih ugovora za iznajmljivanje prostora.
Procena vrednosti iz 2000-te pokazuje da „Avala“ vredi oko trideset miliona evra, dok procena iz 2004. godine barata cifrom sa najvećom vrednošću od oko trideset i sedam miliona evra. U poslednje vreme se govori i o novom veštačenju koje bi sprovela Agencija za privatizaciju. Neki proračuni kazuju da bi se u revitalizaciju „Avale“ trebalo uložiti između osam i deset miliona evra. (Vrednost zemljišta uz ogradu „Avale“ dostigla je cifru od 20.000 evra po aru. Malo li je!)
U kakvom se spoljnom i unutrašnjem filmskom okruženju nalazi „Avala“ danas? Ko bi mogao biti zainteresovan za njenu sudbinu, i najzad kakve su joj perspektive?
„Bojana film“ iz Bugarske proletos je prodata Amerikancima za šest miliona i dvestapedeset hiljada evra od kojih je 2,5 miliona otišlo u državni budžet, a kupac se obavezao da će ostatak novca investirati u obnovu studija i tehnike. U Bukureštu, pored starog revitalizovanog državnog studija, napravljena su još tri nova. 
Tako je prošle godine od stranih produkcija i pružanja usluga Rumunija inkasirala između 400 i 500 milona evra, dok je Kodakova laboratorija u ovoj zemlji u istom periodu razvila dva miliona i dvesta hiljada metara filmske trake. U Mađarskoj najveći državni i nekoliko privatnih studija opremljeni su novom tehnikom za laboratorijske usluge i obradu tona, gde je razvijeno i obrađeno milion i osamsto hiljada metara trake. Američka kompanija „Fortiude Entertainment Group“ iz Burbenka i hrvatski „Jadran film“ potpisali su ugovor o osnivanju novog studija u Hrvatskoj.
Pošto su cene ovih usluga uglavnom ujednačene na nivou EU, raditi van zemlje je za domaće producente najlošija opcija. Komplikovano je i skuplje, jer je manipulacija materijalom otežana, transport negativa preko granice dovodi u pitanje zaštitu filma, a potrebno je izdvojiti sredstva za troškove putovanja i smeštaja ekipe, koja prati obradu filma. Domaća laboratorija bila bi zanimljiva i za naše okruženje: Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Crnu Goru, a distributeri koji uvoze filmove mogli bi u njoj praviti kopije.
Kada je 1962. godine Avali pripojena Centralna filmska laboratorija, ova kuća se našla na dobrom putu. Iako u „Avali“ i danas radi stotinak zaposlenih koji su obučeni i stručno osposobljeni za snimanje slike i obradu tona – tehnike najnovije generacije nema. U laboratoriji negativ nije razvijan više od deset godina, a priključenje naše zemlje Euroimažu podrazumeva razvijenu tehničku bazu, što je jedan od prvih uslova da stranci snimaju u Srbiji. Ako moraju da razvijaju film, na primer, u Bugarskoj, onda će u Bugraskoj i snimati. S druge strane, koproducentima se umesto gotovog novca uvek mogu ponuditi laboratorijske usluge.
Pokušaj da se ovakvo stanje izmeni desio se u Ovči 31. oktobra prošle godine. U saradnji sa „Kodakom“ otvorena je BFL – „Beo film laboratorija“, koja poseduje kompletan proces za obradu negativa i telekino, što znači da je u njoj moguće obraditi negativ, telekinirati ga sa takozvanim ki kodovima, posle čega se pristupa montaži. Ova laboratorija još uvek ne poseduje sistem za izradu pozitiv kopija. Po rečima Andreje Draganovića, vlasnika BFL-e, predviđeno je da to bude druga faza u razvoju, čime bi bio kompletiran proces obrade filmske trake. On konstatuje da bez laboratorije nema razvoja domaće kinematografije, a ni koprodukcija sa stranim partnerima. Konkretno, američki producenti, pri sklapanju ugovora, insistiraju na lokalnoj laboratoriji, koja bi omogućila u istom danu kontrolu snimljenog materijala.
Iako je cena naših usluga niža u odnosu na Zapadnu Evropu, čak i okruženje, jer je BFL formirala promotivne pakete i cene, saznaje se da posla ipak nema dovoljno. Uzroci su raznoliki. Pored toga što se u našoj zemlji većina filmova radi na elektronici, već desetak godina odlično funkcionišu švercerski kanali kojima se filmska traka u gepecima automobila unosi u zemlju, naravno bez plaćanja poreza, a zatim, takođe nelegalno, iznosi na razvijanje u neku od susednih zemalja, a zatim kao gotov proizvod vraća u zemlju bez plaćanja PDV-a.
Kada je planirano otvaranje laboratorije, po rečima Draganovića, zainteresovanih stranih producenata za našu zemlju je bilo. Međutim, posle početnih koraka i razgovora, njih danas nema na vidiku, niti će ih uskoro biti. Draganović razloge vidi u nezainteresovanosti države, Vlade, Ministarstva kulture, ali i predstavnika filmske industrije da se stvori promišljena strategija u nastupu prema stranim partnerima. To podrazumeva donošenje Zakona o kinematografiji, poreske olakšice za snimanje u našoj zemlji, liberalizaciju transfera novca za finansiranje projekata, izgradnju studija… Po njegovim rečima isplativost BFL postigla bi se obradom oko 200 hiljada metara filmske trake, a u ovoj godini razvijeno je jedva četrdestak hiljada metara.
Filmska industrija u svakoj razvijenoj zemlji predstavlja veliki biznis u kome svi prihoduju. O tome govori podatak već pomenute Rumunije, koja je u prošloj godini zaradila oko 500 miliona evra. Poređenja radi, Srbija bi trebalo da izveze robu u vrednosti od 3 do 4 milijarde da bi ostvarila približan profit.
Ipak, posle nepunih godinu dana u BFL-i razmišljaju o zatvaranju jer laboratorija posluje sa gubicima. „Kodak“, kao principal, koji je podržavao njeno otvaranje, u ovakvoj situaciji će se najverovatnije povući. Promene u oblasti poreskih zakona koje bi olakšale rad kinematografije i ulaganje stranih partnera u tehnološku bazu Srbije već godinama su samo mrtvo slovo na papiru. Može se pretpostaviti da će, kao i u drugim oblastima, kinematografija u Srbiji stati na pravne noge kada se proces tranzicije dovrši i u ovoj oblasti.
I dok se u državi premišlja da li bi se, koliko i kome moglo isplatiti ulaganje u „Avala film“, vlasnik televizije „Pink“ u Šimanovcima na 17 hektara zemlje, nedaleko od autoputa Beograd – Zagreb i aerodroma „Nikola Tesla“, gradi srpski Holivud. Računa se da će to biti najveći filmski grad na Balkanu, a možda i u Evropi, koji bi pod imenom PFI (Pink Films Internacional) mogao postati uslužni centar za filmadžije iz celog sveta. Željko Mitrović smatra da bi njegov studio mogao da pruži najpovoljnije uslove svetskim i domaćim producentima sa sedam velikih studija i nizom pratećih, logističkih objekata. Planira da najveći studio ima dimenzije fudbalskog stadiona dok bi centralna zgrada, osim kancelarija imala restorane, sale za projekcije, apartmane…
Potseća na nekadašnju „Avalu“, zar ne?
Follow
