Poštovane kolege,
Svedoci smo veoma učestalih, dinamičnih i raznovrsnih konkursa iz oblasti kinematografije koje u poslednjih godinu dana sprovodi Filmski centar Srbije.
To je dobar znak koji ukazuje na činjenicu da su se finasijske prilike u oblasti domaće kinematografije donekle stabilizovale, što budi nadu i u boljitak srpskog filma u budućnosti. Međutim, moramo da vam skrenemo pažnju na jedan ne mali previd, ako ne i kardinalan. A to je izostanak bilo kakvog konkursa iz oblasti pisane reči o filmu: filmske periodike, istraživačkih projekta, filmskih knjiga itd. Svraćamo vam pažnju da se radi o jednom veoma bitnom segmentu filmskog kulturnog stvaralaštva koji kada stagnira, stagnira i sve ostalo u domenu kinematografije, posebno kada su vrednosti upitanju.
„Ceo svet zna i priznaje da film utiče na duh širokih masa snažnije od svake druge umetnosti. Izvesnim zabrinutim žaljenjem primaju to k znanju i zvanični čuvari kulture. Ali niko ne priznaje ono što iz toga neminovno proizilazi – da moramo da razumemo film naoružani potrebnim obrazovanjem, dajući pravac našem ukusu, da ne bismo bili izloženi na milost i nemilost najznačajnijem duhovnom uticaju našeg vremena, kao kakvoj prirodnoj stihiji.“ Ovo su reči koje je izrekao jedan od prvih i najznačajnijih evropskih teoretičara filma, Bela Balaš, pre više od sedamdeset godina u svom kapitalnom delu Filmska kultura. Bio je to ujedno i Balašev vatreni poziv svetskoj kulturnoj javnosti da pitanjima filmskog medijuma i filmske umetnosti posveti ozbiljnu intelektualnu pažnju, da film uvrsti u programe svojih akademskih izučavanja na najširem kulturnom i naučnom osnovu i da estetičko-teorijska misao o filmu postane neodvojivi deo bića jedne kinematografije, jer jedino tako može da se gradi i vaspitava ukus publike, „koji će da utiče na umetnost, koja vaspitava naš ukus.“ Apel je bio razumljiv i očekivan, jer jedna empirijska estetska pojava postaje u pravom smislu reči kulturno-umetnička tek kada se povodom nje i u vezi s njom zasnuje teorijska praksa, u koju spadaju kritičko vrednovanje, estetičko proučavanje, socio-istorijsko istraživanje… Jedan cirkuski artista, mađioničar, fakir ili vašarski gutač vatre nikada nije postao umetnik, jer njegovo umeće i „delo“ ne pobuđuju teorijsko interesovanje publike. A estetska praksa za koje duh ne pokazuje teorijsko interesovanje uvek ostaje izvan domena autentičnog kulturnog stvaralaštva, drugim rečima ostaje puka vašarska zabava ili završava kao pseudokulturna tvorevina.
Poštovane kolege, imajući sve ovo u vidu, ali i suočeni sa činjenicom, primera radi, da u Beogradu trenutno ne izlazi ni jedan filmski časopis, a da ih je nekada samo Institut za film izdavao dva, Filmske sveske i Filmograf, i da zbog toga interesovanje mladog naraštaja sve više slabi kada je u pitanju ova oblast filmskog stvaralaštva, a što se neminovno odražava i na vrednosne aspekte srpskog filma, apelujemo da i ovoj oblasti kinematografije posvetite dužnu pažnju, da deo sredstava koja se ulažu u kinematografiju (proizvodnju, bioskopsku i distributivnu mrežu) odvojite i za podsticaj razvoja (ali i opstanka) domaće pisane reči o filmu.
Dr Ivana Kronja, filmolog
Žarko Dragojević, filmski reditelj i esejista
Srđan Vučinić, filmski i književni kritičar
Dr Nikola Stojanović, reditelj i istoričar filma
Tomislav Gavrić, teoretičar filma i publicista
Follow
