Prikazani filmovi potiču od pre epidemije i izraz su katastrofalnog stanja u koje je sebe dovela naša kinematografija

piše: Božidar Zečević

Znalo se od početka da će ovogodišnja smotra filmske glume biti, u najboljem slučaju, most prema nekom budućem, boljem vremenu. Dobro je da je Festival uopšte održan u uslovima kovida i to u jednom od žarišta pošasti koja nas je snašla. Organizatori su učinili sve što je bilo do njih u trenucima kada su iznenada dobili zeleno svetlo i sa te tačke gledišta sve je bilo u redu. Ovogodišnji mršav, jako anemičan bilans srpskog filma,  nema veze sa tim. Prikazani filmovi potiču od pre epidemije i izraz su nečeg sasvim drugog: katastrofalnog stanja u koje je sebe dovela naša kinematografija zahvaljujući dugogodišnjoj pogrešnoj politici (ako uopšte ima ikakve politike!) programiranja i stimulisanja našeg filma, pri čemu značajan deo odgovornosti snosi najveći srpski producent (čitaj: država), te njegova agencija za film (čitaj: Filmski centar Srbije). Za ćorsokak u kome smo se svi zajedno našli nije, dakle, kriv “kovid”, nego uporan i konsistentan, a sasvim pogrešan pristup onih kojima je država lakomisleno poverila ukupno staranje o umetnosti filma. Počelo je pre mnogo godina a ovo danas samo je posledica neodgovorne prakse čijem ishodu svedočimo. I to u punom kapacitetu. To je glavni problem, a ne ova ili ona uloga. Slab učinak glumca ekranu nije stvar njegovog talenta i zanata  nego pre svega nedopustivo loših scenarija, i zatim nemuštih režija, koji “prolaze” zahvaljujući igri interesa i trgovini uticajem. O tome, po ko zna koji put, na drugom mestu.

Tako se dogodilo da je žiri ove godine izdvojio i nagradio zaista ono što je bilo najmanje slabo. Film “Moj jutarnji smeh” Marka Đorđevića ispostavio se kao jedini prošlogodišnji iskorak ka nekoj autentičnosti i životnosti filmskog prizora, ka onom “utisku stvarnosti” koji čini osnovnu supstancu umetničkog filma fikcije. Iako nije bez istraživanja filmskog prostora i kompozicije kadra, ovo malo delo jedva je zadovoljilo osnovne standarde profesionalnog igranog filma i nekako uspelo da pređe iz kratkog u celovečernji format. Takve su i dve glavne uloge u ovom početničkom ostvarenju, nagrađene dvema najvišim nagradama u Nišu gotovo nepoznatim mladim glumcima Filipu Đuriću (Gran-pri “Naissa” za najbolje glumačko ostvarenje) i Ivani Vuković (“Carica Teodora” za najbolju žensku ulogu). Spontanost i iskrena posvećenost vremenu odrastanja, seksualne inicijacije, zbližavanja i otkrića najvažnijih životnih tokova združila je dva mlada glumačka bića u zajedničkom pokušaju da ožive odabrani marginalni isečak srpske provincije. Njihova igra osvojila je simpatije gledališta i žirija. I to je zaista sve. Sličan je slučaj i sa nagradom Vladimiru Gvojiću (“Car Konstantin” za najbolju mušku ulogu) za učinak u filmu “A.S (25)” Milene Grujić, koji je tek manje ili više uspela vežba na Fakultetu dramskih umetnosti, takođe svedena u granice jednog marginalnog sveta, na lutanje i ništavilo. Tri male, zapažene etide troje možda darovith mladih ljudi, kao vrh jedne produkcione godine, zaista ne daju povoda za optimizam. Na drugoj strani stoji vajna profesionalna kinematrafija sa standardnim Vojinom Ćetkovićem (“Grudi” Marije Perović – povelja za izuzetnu mušku ulogu) i sasvim neupadljivom Anjom Pavićević (“Ime naroda” Darka Bajića – povelja za izuzetnu žensku ulogu). Nagrađen je plaketom za stranca i uvek isti Goran Bogdan u “Ocu” Srdana Golubovića, što je, možda i najpravičniji ishod.

I dok je u vesternizovanom prostoru niškog “Sinepleksa” prolazila 55. glumačka smotra, rukovodeća ekipa festivala organizovala je u jednom sasvim drugom prostoru paralelni događaj šireg značaja. Bila je to četvrta po redu “Međunarodna kolonija filmske kritike”, dvodnevna interaktivna radionica filmskog mišljenja i postupanja, iskustva i kreativne mladosti, posvećena, u prvom danu, čudesnom svetu Federika Felinija, a u nastavku delu jednog od retkih srpskih filmskih veterana, koji je ostavio dubok trag i u stvaralaštvu i u kritici, profesoru Nikoli Stojanoviću, čija je bogata zaostavština afirmisala trajne filmske vrednosti. Ovaj primerno organizovan kulturni događaj, koji je igrom slučaja postao pandan glumačkoj paradi, otvorio je novu nadu u bolji život Niškog festivala.